Светозар Милетић рођен је 22. фебруара 1826. године у Мошорину, у Бачкој, у тадашњој Хабзбуршкој монархији. Преминуо је 4. фебруара 1901. у Вршцу, после дуге болести и година политичких прогона. Између та два датума стаје живот човека који је обележио политичку историју Срба у Војводини у другој половини XIX века и постао симбол грађанске храбрости, националне свести и упорне борбе за политичка права.
Школовао се у Новом Саду, Пожуну (данашњој Братислави) и Пешти, где је студирао право. Већ као студент показивао је изузетан говорнички дар и снажан осећај за политичку стварност свог времена. Револуционарна 1848. година затекла га је као младог интелектуалца који је подржао покрет Срба у јужној Угарској и идеју Српске Војводине. Иако није био у самом врху војно-политичког руководства, његово деловање у годинама после слома револуције, усмериће се ка јасном циљу: изборити се за политичку равноправност Срба у оквиру Угарске.
Милетић је био посланик у Угарском сабору у више наврата, почев од 1861. године, а нарочито се истакао у сазивима од 1865. до 1869. године. Његови говори у Пешти били су оштри, аргументовани и усмерени на одбрану права српског народа – права на језик, самоуправу, културне институције и политичко представљање. У време када је Аустроугарска нагодба из 1867. године учврстила мађарску власт у Угарској, Милетић је постао један од најгласнијих критичара политике мађаризације.
Године 1869. оснива Српску народну слободоумну странку, прву модерну политичку странку код Срба у Војводини. Њен програм био је заснован на идејама грађанских слобода, националне равноправности и политичке аутономије. Милетић није био искључиво национални трибун; он је био и политичар модерног кова, који је схватао значај институција, штампе и парламентарне борбе. Управо зато покреће и уређује лист „Застава“, који постаје најважније српско – политичко гласило у Угарској и центар окупљања интелектуалне и политичке елите.
Два пута је биран за градоначелника Новог Сада, 1861–1862. и 1867–1868. године. У том периоду Нови Сад је био духовни и културни центар Срба у Угарској, а Милетић је настојао да га учврсти као политичко средиште српског грађанства. Његова упорност и утицај, међутим, нису пролазили без последица. Мађарске власти су га више пута судски гониле, а 1876. године ухапшен је под оптужбом за велеиздају. После дугог процеса осуђен је 1878. на пет година затвора. Тамнички услови и психички притисци трајно су нарушили његово здравље. Због тешког стања помилован је 1879. године, али се у активну политику више није вратио истом снагом.
Трагедија његовог живота огледа се у судару снажне воље и сурове политичке стварности. Милетић је веровао у могућност равноправности унутар монархије и у снагу парламентарне борбе. Историја му није дала коначну победу, али му је дала место у колективном памћењу. Под његовим утицајем стасале су нове генерације политичара, међу њима и Јаша Томић, а његове идеје о националној самосвести и грађанској одговорности остале су темељ политичког живота Срба у Војводини крајем XIX века.
Светозар Милетић није био само политичар. Био је симбол једног доба у коме се национална идеја обликовала кроз институције, штампу и јавну реч.
Његово име данас носе улице, школе и институције, али иза тог имена стоји човек који је платио високу личну цену за своја уверења. У историјском пресеку, он остаје фигура која спаја грађанску храброст и националну борбу, правничку прецизност и страст говорника, веру у закон и спремност на жртву. То га чини једним од кључних политичких ликова српске историје XIX века.