Највећи знак напретка једне цивилизације обично се види у ономе што је успела да направи. Градови, путеви, машине, фабрике и мостови сведоче о способности човека да мења свет око себе. Али један од најважнијих тренутака у историји догодио се када је човек одлучио да нешто не промени.
Средином XIX века, у времену када су железнице шириле границе насељавања, када су шуме постајале дрвна грађа, а планине извор минерала и богатства, појавила се необична идеја: можда неки делови света не постоје зато да би их човек искористио.
Можда нешто има вредност управо зато што није наше.
- године Абрахам Линколн потписао је акт којим су долина Јосемити и шуме џиновских секвоја Марипоса Гроува издвојене и поверене држави Калифорнији на чување. Неколико деценија касније, 1.октобра 1890. године, Јосемити ће постати национални парк. Данас нам идеја националног парка делује готово природно. Али у тренутку када је настала, била је готово супротна целокупној људској историји. Вековима је човек посматрао природу као нешто што треба освојити. Шума је била дрво. Река је била снага. Земља је била простор за обраду. Планина је била препрека коју треба савладати.
Природа је имала вредност онолико колико је могла да послужи човеку. А онда је једно друштво, усред највеће индустријске експанзије коју је свет до тада видео, донело одлуку која је звучала готово нелогично: овај предео треба сачувати управо зато што од њега нећемо направити нешто друго.
То је био необичан тренутак самоконтроле. Цивилизација која је направила машине способне да мењају читаве пејзаже морала је да донесе законе како би сачувала делове света које још није стигла да промени. У томе лежи велики историјски апсурд националних паркова. Човек није заштитио природу зато што је престао да има моћ да је уништи.
Заштитио ју је управо онда када је ту моћ добио. Јосемити је постао симбол новог начина размишљања. Први пут се шире прихватала идеја да нека места не морају имати економску сврху да би била вредна. Њихова вредност није била у ономе што могу дати човеку, већ у ономе што човек може сачувати од сопственог утицаја.
Али ова прича није једноставна бајка о човеку који је коначно научио да воли природу.
Стварање заштићених подручја имало је и своје противречности. У тим пределима су хиљадама година живели староседелачки народи, а идеја „нетакнуте дивљине“ често је занемаривала чињеницу да ти простори никада нису били празни. Човек је покушавао да исправи један однос према природи, али је понекад у том процесу правио нове неправде.
И можда управо ту лежи најважнија лекција. Очување природе није настало зато што је човек постао савршен. Настало је зато што је, макар на тренутак, схватио границе сопствене жеље да све поседује. Национални парк је необична људска измишљотина. То је закон који каже да нешто припада свима управо зато што не припада никоме. Данас милиони људи долазе у Јосемити да виде стене, водопаде и секвоје које су постојале много пре њих и које ће вероватно постојати много после њих. Они не долазе зато што су те ствари направили. Долазе зато што нису. Можда је највећи знак зрелости једне цивилизације тренутак када престане да пита: „Шта можемо узети од овога?“ И први пут постави друго питање: „Шта можемо оставити нетакнуто?“