Историја је препуна људи који су били испред свог времена. Али ретко ко је био толико испред да је одлучио да реши један од највећих снова човечанства тако што ће се једноставно бацити са црквеног торња. Управо је то, почетком једанаестог века, учинио енглески бенедиктински монах Еилмер из Малмзберија, човек који је вековима пре браће Рајт озбиљно поверовао да је човеку суђено да лети.
Еилмер није био занесењак који је једног јутра добио чудну идеју. Данима је посматрао птице, проучавао начин на који шире крила, како користе струјање ваздуха и како мењају правац током лета. У манастиру је направио сопствена крила од дрвеног оквира и платна, уверивши себе да је открио тајну коју природа вековима љубоморно чува.
Када је проценио да је све спремно, попео се на високи манастирски торањ. Испод њега су се окупили знатижељни монаси и мештани, вероватно убеђени да ће присуствовати или чуду или великој несрећи. Испоставило се да су били помало у праву и у једном и у другом.
Еилмер је скочио.
На запрепашћење свих присутних, није се сурвао право на земљу. Његова крила су заиста ухватила ваздух и монах је прелетео, према запису хроничара Вилијама од Малмзберија, више од двеста метара. За човека који је живео око четири века пре Леонарда да Винчија, то је био готово незамислив подвиг.
Али онда је дошло до онога што данас зовемо слетањем.
Без могућности да контролише правац и равнотежу, Еилмер је изгубио стабилност, снажно ударио о земљу и поломио обе ноге. Преживео је пад, али је до краја живота остао хром.
Најзанимљивији део приче уследио је тек после несреће.
Док су сви око њега вероватно закључили да је проблем у томе што човек једноставно није створен да лети, Еилмер је извео сасвим другачији закључак. По сопственом признању, грешка није била у идеји, већ у конструкцији. Посматрајући птице након несреће, схватио је да је превидео један кључан детаљ — реп. Управо он служи за одржавање равнотеже и управљање током лета. Да је направио и реп, веровао је, његов лет би вероватно био успешан.
Из данашње перспективе овај закључак делује готово комично. Ипак, у њему се крије зрно истинског научног размишљања. Уместо да неуспех припише судбини или Божјој вољи, Еилмер је анализирао сопствену грешку, упоредио је са природом и покушао да пронађе техничко објашњење. Неколико векова пре него што ће аеродинамика постати научна дисциплина, један средњовековни монах већ је схватио да птице не лете само захваљујући крилима.
Еилмер никада није поново покушао да полети. Али је остао упамћен као један од првих људи у европској историји за кога постоји поуздан запис да је свесно конструисао летелицу и покушао да лети. Његов експеримент завршио се поломљеним ногама, али и једном од најшармантнијих лекција у историји науке: понекад вас од великог открића не дели читав нови изум, већ само један – реп.