Данас је со толико јефтина и свакодневна да је људи готово и не примећују. Стоји на столу поред бибера, просипа се по помфриту и купује за неколико десетина динара. Али већи део људске историје со је била једна од најважнијих супстанци на свету – ресурс који је покретао трговину, изазивао ратове, пунио царске касе и одређивао где ће градови уопште настати.
Без соли, цивилизација би изгледала потпуно другачије. Проблем је био једноставан: људском телу је со неопходна, али је вековима било веома тешко набавити је у већим количинама. Данас храну чувамо у фрижидерима, замрзивачима и конзервансима. Хиљадама година људи су имали само једно право оружје против кварења хране – со.
Она је омогућавала да месо преживи дуге зиме, да риба стигне до удаљених градова и да армије уопште могу да ратују далеко од куће. Практично, со је била основа преживљавања. Зато није чудо што су многи древни трговачки путеви настали управо због ње.
Још у античком Риму постојао је Via Salaria – „Пут соли“, којим је овај минерал транспортован ка престоници. Постоји популарна прича да реч „salary“ потиче од тога што су римски војници плаћани сољу. Истина је мало сложенија, али није потпуно измишљена: со је заиста била толико вредна да је постала симбол плате и богатства.
У неким деловима Африке блокови соли вековима су функционисали као валута. У средњем веку, градови који су контролисали руднике соли постајали су невероватно богати. Аустријски Салцбург – буквално „град соли“, изградио је своје богатство на трговини „белим златом“.
У Пољској, рудник Вијеличка код Кракова био је толико важан да је вековима представљао један од главних извора прихода читаве државе. Људи су силазили стотинама метара под земљу како би копали нешто што данас стоји у пластичној кесици на полици супермаркета. И ту се види колико је историја често питање технологије.
Када нешто што је некада било ретко постане лако доступно, свет потпуно мења однос према томе. Со је вековима била симбол моћи и престижа. На средњовековним гозбама положај за столом понекад је зависио од тога да ли седите „изнад соли“ или „испод соли“, односно ближе или даље од скупе посуде са сољу.
У Француској је држава чак увела озлоглашени порез на со – gabelle – који је толико разбеснео становништво да је постао један од симбола неправде пред Француску револуцију. Сиромашни су често кријумчарили со као данас дрогу или цигарете. Неки су због тога завршавали на робији или били погубљени.
Али можда најнеобичнија прича о соли долази из Индије. Када је Британска империја контролисала производњу и продају соли, чак и најсиромашнији Индијци морали су да плаћају порез на нешто што им је било неопходно за живот. Зато је Махатма Ганди 1930. године организовао чувени „Марш соли“. Пешачио је скоро 400 километара до мора, где је симболично узео шаку соли кршећи британски закон.
Тај чин постао је један од најважнијих тренутака индијског покрета за независност. Тешко је замислити модерни протест који почиње због кухињског зачина. Али управо то показује колико је со некада била суштинска ствар, а не споредни детаљ свакодневице.
Чак су и ратови зависили од ње. Велике морнарице XVIII и XIX века не би могле да постоје без огромних количина усољеног меса. Пре конзерви и хладњача, со је буквално омогућила европским империјама да плове месецима и освајају континенте.
Практично, део колонијалне историје света мирисао је на слану рибу и покварено месо. А онда је модерна индустрија све променила.
Хлађење, фабричка производња и масовни транспорт претворили су со из драгоцености у баналност. Оно што је некада било „бело злато“ постало је нешто што људи данас покушавају да смање због крвног притиска.
Ипак, со је задржала чудан културни статус. И даље постоје ритуали са сољу, сујеверја о просипању соли, изрази попут „со земље“, хлеб и со као симбол гостопримства, па чак и религијске церемоније у којима она представља чистоту и заштиту.
Можда баш зато што је вековима била више од минерала.
Со је била граница између глади и преживљавања, између покварене зимнице и сигурне хране, између сиромаштва и моћи. Данас је скоро невидљива јер је свуда око нас. Али цивилизација коју познајемо делимично је изграђена управо на тој белој прашини коју несвесно посипамо по храни.