Сваког 13. октобра обележава се Међународни дан смањења ризика од катастрофа, дан који су Уједињене нације установиле 1989. године како би се свет подсетио да катастрофе нису само питање онога што се догоди када земљотрес, поплава, пожар или олуја већ почну, већ и онога што смо урадили пре него што су се догодили. Идеја је прилично једноставна: што боље познајемо ризик и што смо боље припремљени, мање ће људских живота и имовине бити изложено последицама.
Постоји, међутим, један део припреме о којем се мање говори. У тренутку када се зграда затресе, аларм огласи, дим испуни просторију или вода почне да улази у кућу, човек више није она иста рационална особа која је јуче мирно читала упутство за ванредне ситуације. Организам има сопствени план. Мозак процењује претњу, активира се симпатички нервни систем, надбубрежне жлезде ослобађају адреналин, срце убрзава рад, дисање постаје брже, мишићи се напрежу, а пажња се сужава на оно што делује најопасније. То је чувени одговор „бори се или бежи“, мада човек у стварној опасности може да реагује и трећим начином – да се укочи.
Ту настаје занимљив парадокс: реакција која је еволутивно направљена да нам помогне да преживимо може истовремено да нам отежа сложено размишљање. Ако према вама иде аутомобил, није вам потребна филозофска расправа о саобраћајној инфраструктури – потребно је да скочите у страну. Проблем настаје када ванредна ситуација захтева више од једног инстинктивног покрета. Треба проценити где је излаз, да ли је безбедно користити лифт, кога треба повести са собом, шта понети, куда се кретати и да ли је оно што чујемо заиста упозорење или лажна узбуна. Под јаким стресом мозак може да сузи пажњу и промени начин на који обрађујемо информације.
Зато се у катастрофама не појављује само паника. Постоји и нешто много тише: порицање опасности. Човек види дим, чује сирену или осети потрес, али прва реакција може бити: „Ма није ништа.“ Тај механизам није толико чудан колико звучи. Мозак воли познати свет. Ако смо годинама живели без земљотреса, поплаве или пожара, необичан догађај покушавамо да уклопимо у оно што већ знамо. Зато неки људи у опасности прво настављају оно што су радили: гасе телевизор, траже кључеве, зову некога телефоном, сакупљају ствари које им више нису важне. Као да ће се свет вратити у нормалу ако се човек још мало понаша нормално.
Физиологија у међувремену ради свој посао. Адреналин повећава будност и припрема тело за брзу реакцију, док кортизол помаже организму да одржи енергетске ресурсе током стреса. Краткотрајни стрес зато није непријатељ сам по себи. Он може да нам помогне да будемо бржи и спремнији. Проблем настаје када се аларм у организму не гаси или када је реакција толико снажна да почне да омета процену ситуације.
Посебно је занимљив феномен „замрзавања“. Човек може да зна да треба да побегне, а да ипак не крене. Може да стоји, гледа и као да чека да неко други први нешто уради. То није нужно знак кукавичлука. Код дела људи претња активира реакцију у којој тело привремено успорава или се укочи, што је такође део аутоматског одговора на опасност. У природи то има смисла: животиња која не зна да ли да нападне или побегне може на тренутак да мирује док процењује претњу. Код човека исти систем понекад направи прилично лош избор у тренутку када је свака секунда важна.
Зато припрема за катастрофу није само кутија са батеријском лампом, водом, лековима и резервним батеријама. Постоји и психолошка припрема. Ако човек унапред зна где му је излаз, где се налази противпожарни апарат, кога треба да позове, где су документи и шта треба да уради ако нестане струја или воде, у тренутку кризе има мање одлука које мора да доноси од нуле. Уместо да мозак под притиском прави план, он може да прати већ познат поступак.
То је и суштина Међународног дана смањења ризика од катастрофа. УН овај дан не посвећују само херојима који стижу после несреће, већ и идеји да се ризик смањи пре него што несрећа постане катастрофа. Савремени приступ зато обухвата процену опасности, квалитетнију инфраструктуру, системе раног упозоравања, образовање и припрему за реаговање.
Постоји још једна важна ствар: паника није исто што и страх. Страх може бити користан јер нам говори да нешто није у реду. Паника је стање у којем тај аларм може постати толико снажан да наруши процену и контролу понашања. Зато најбољи одговор на ванредну ситуацију није глума храбрости. Није потребно убедити себе да се не плашимо. Потребно је препознати страх, успорити колико околности дозвољавају, усмерити пажњу на конкретан задатак и следити проверен план.
Човек у катастрофи, дакле, није лоше програмирана машина која одједном „полуди“. Напротив, његово тело ради оно за шта је направљено милионима година: препознаје опасност и припрема га за преживљавање. Само што савремени свет понекад тражи нешто много сложеније од бежања од предатора. Тражи да у истом тренутку будемо уплашени, брзи, прецизни и рационални.
Зато је можда најбоља припрема она која се уопште не види. Када све око нас гори, највише вреди оно што смо научили док ништа није горело.