У народном предању постоји време када човек и животиња нису били одвојени тишином. Говорили су истим језиком, разумели се без превођења и знали шта онај други мисли. Тај језик, који је касније назван немушти, није био дар за свакога. Он се губи оног тренутка када човек заборави меру, поштовање и страхопоштовање према свету који га окружује.
Дар који се не тражи
У бајкама, немушти језик се не учи, он се добија. Обично га стекне човек који је учинио добро дело: нахранио гладну животињу, поштедео змију, спасао птицу из замке. Тек тада, у тренутку када то не очекује, чује како животиње проговарају. Не о ситницама, већ о ономе што је важно: о опасности, издаји, скривеном благу или судбини која долази.
Опасно знање
Немушти језик није безазлен. Народ верује да човек који га злоупотреби губи разум, срећу или сам дар. Зато јунаци у причама често ћуте о ономе што су чули. Знање добијено од животиња не служи хвалисању, већ преживљавању. Ко не уме да ћути, тај губи способност да чује.
Животиње као чувари истине
У предањима животиње знају више него што изгледа. Пас осећа смрт пре него што дође, коњ зна пут кад човек залута, птице упозоравају на зло. Када говоре немуштим језиком, оне не лажу. Зато су њихове речи у бајкама увек пресудне – кратке, јасне и тачне.
Остатак старог света
Веровало се да се немушти језик може чути у посебним ноћима, најчешће о Божићу или на велике празнике, када се светови приближе, али само ако човек не прислушкује из радозналости, већ ако га судбина доведе на право место. Данас се каже да је тај језик утихнуо — не зато што су животиње занемеле, већ зато што људи више не умеју да слушају.