Нико није желео да прихвати да невидљиви микроорганизми кваре храну. Идеја да „нешто што не видимо“ изазива болести многима је звучала као вештичарење
Средином XIX века није било нарочито тешко посвађати се са Лујем Пастером. Било је довољно да скувате вино, направите сир или имате чврсто уверење да се живот појављује сам од себе. Француски хемичар је, наиме, имао незгодну навику да људима квари добро расположење тако што је непрестано тврдио да су за многе проблеме криви невидљиви организми. А ако постоји нешто што људи не воле, онда је то када им неко саопшти да су вековима грешили због бића која не могу ни да виде.
У то време већина научника и даље је веровала у спонтано настајање живота. Ако се месо поквари, појаве се црви. Ако вино ускисне, то је зато што је ваздух лош. Ако млеко пропадне, тако је ваљда одувек било. Објашњење да се у свему томе налазе ситна жива бића звучало је многима као да се неко озбиљно враћа у доба алхемије.
Пастер, међутим, није имао обичај да се обазире на туђа осећања када су експерименти били у питању.
Проблем је у почетку био сасвим практичан. Француска винска индустрија губила је огроман новац јер су се вина кварила. Винари су очекивали хемијско објашњење, а добили су човека који им је саопштио да у бачвама живе микроскопска створења. Сличне ствари говорио је и произвођачима пива, млека и сирева. Многима је то звучало као увреда. Људи су правили вино вековима и сад се појавио један професор да им објасни да им пиће уништавају невидљиви освајачи.
Неки су били искрено увређени. Други су мислили да је мало скренуо с ума. Трећи су сматрали да је све то француска помодарска бесмислица.
Пастер је зато урадио оно што тврдоглави научници обично раде – почео је да прави експерименте. Најчувенији су били они са тиквама необичног облика, са дугим закривљеним вратом налик лабудовом. У њих је сипао хранљиву течност и прокувавао је. Ваздух је могао да улази, али су честице прашине и микроорганизми остајали заробљени у закривљеном делу. Течност је остајала чиста. Када би одломио врат тикве, убрзо би се појавио живот.
Његови противници су се нашли у незгодној ситуацији. Није пристојно расправљати са резултатима. То, наравно, није значило да су престали да расправљају. Поједини научници тврдили су да је Пастер некако преварио експеримент. Други су сматрали да су у питању непознате силе природе. Било је и оних који су се држали старих уверења једноставно зато што им се нису допадале последице нове теорије. Ако су бактерије заиста свуда око нас, онда су и лекари, хирурзи, кувари и домаћице можда несвесно ширили болести. То није била баш пријатна мисао.
Посебно не за људе који су цео живот провели убеђени да су у праву.
Ни обични свет није био одушевљен. Идеја да треба загревати вино и млеко како би се уништили невидљиви непријатељи деловала је многима као кварење природе. Данас поступак зовемо пастеризација и сматрамо га здравим разумом. У XIX веку било је људи који су били уверени да такав поступак уништава квалитет и представља непотребно мешање у Божји поредак.
Испоставило се да бактерије нису биле нарочито заинтересоване за филозофске расправе. Наставиле су да раде свој посао.
Како су године пролазиле, докази су се гомилали. Џозеф Листер је применио Пастерове идеје у хирургији. Игнац Земелвајс је, мада прекасно признат, добио научно објашњење за своје захтеве да лекари перу руке. Микроскопски свет, који је многима изгледао као маштарија, постао је стварност од које више није било могуће побећи.
Иронија је у томе што је човечанству било лакше да прихвати постојање анђела, демона и разних невидљивих сила него идеју да милиони сићушних створења живе на нашим рукама, у ваздуху и у чаши вина. А још је већа иронија што данас нико не трепне када чује за бактерије, док истовремено са сумњом гледамо неке нове идеје које ће будуће генерације можда сматрати очигледним.
Јер историја науке има чудан смисао за хумор. Оно што једној генерацији изгледа као вештичарење, следећој постане лекција из основне школе. А људи, без обзира на век, имају исту навику – да се прво смеју ономе што не разумеју, па тек онда почну да перу руке.
- септембра 1895. умро је човек коме су се смејали јер је тврдио да су бактерије стварне.