Свака цивилизација је у неком тренутку свог развоја имала потребу да регулише нешто потпуно ирационално. Гледајући из данашње перспективе, ти закони делују као плод колективне грознице, али су за људе тог времена били сурова стварност која је одређивала да ли ће завршити на робији или остати без имовине због баналне ствари попут избора боје кошуље. Када се политика умеша у приватност до те мере да броји дугмад на капуту, добијамо историју коју уџбеници често заобилазе.
ПРАВОСУДНА ФАРСА И СУЂЕЊЕ СВИЊАМА
У Француској је 1386. године дошло до једног од најнеобичнијих правних процеса у историји града Фалеза. Оптужена је била једна крмача која је смртно повредила дете, али уместо да буде одмах убијена, њој је суђено по свим тадашњим правилима закона. Животиња је доведена пред судију, а према записима, била је чак и одевена у људску одећу, прслук и панталоне, како би се нагласила њена наводна свест о злочину.
Овакав приступ није био изузетак, јер је црква током читавог средњег века водила процесе против инсеката, пацова и стоке, верујући да се кроз формално право може успоставити ред у природи која измиче контроли.
Локални адвокати су често били постављани по службеној дужности да бране ове животиње, користећи аргументе попут оног да су штеточине само тражиле храну коју им је Бог подарио. Иако звучи као сценарио за комедију, ови судови су трошили огромна средства и време на утврђивање кривице бића која нису могла ни да разумеју оптужницу.
ПОРЕЗ НА СУНЧЕВУ СВЕТЛОСТ
Када је Вилијам Трећи Орански 1696. године увео порез на прозоре у Енглеској и Велсу, веровао је да је пронашао савршен начин да опорезује богате а да не уведе директан порез на доходак који је тада био изразито непопуларан. Логика је била једноставна: што је већа кућа, то има више прозора, па самим тим и власник има више новца. Међутим, народ је одговорио брзо и радикално.
Сиромашнији слојеви становништва, али и шкрти племићи, почели су масовно да зазиђују своје прозоре како би избегли плаћање намета, што је довело до деценија живота у мрклом мраку и потпуном одсуству вентилације. Овај закон је остао на снази више од век и по, а његове последице су биле катастрофалне по јавно здравље, узрокујући ширење туберкулозе и других болести у загушљивим становима. Траг ове бизарне одлуке и данас је видљив на фасадама старих лондонских зграда где цигле испуњавају места где су некада стајали прозори, као неми споменик државној похлепи која је покушала да наплати чак и дневну светлост.
РАТ ПРОТИВ РУСКИХ БРАДА
Русија је на самом крају седамнаестог века доживела културолошки шок када се цар Петар Први вратио са своје велике амбасаде по Европи, решен да модернизује земљу по сваку цену. Прва ствар на удару била је традиционална руска брада, која је за тадашње бољаре представљала симбол мушкости и верске припадности.
Цар је лично почео да сече браде својим дворанима на званичним пријемима, а када је отпор постао превелики, увео је порез на браду 1698. године.
Свако ко је желео да задржи длаке на лицу морао је да плати годишњу таксу и да носи посебан бакарни или сребрни токен са натписом да је порез плаћен. За сељаке је такса била нижа, али су је морали плаћати сваки пут када улазе у град, што је створило бирократски кошмар који је трајао све до 1772. године. Ова мера није била само естетска, већ је представљала насилно рушење старих друштвених норми како би се Русија натерала да личи на Запад, макар то значило да се против милиона мушкараца води рат бријачима и инспекторима.
ЗАБРАЊЕНА СВИЛА И ОГРАНИЧАВАЊЕ ЛУКСУЗА
Стари Римљани су имали фасцинантну опсесију контролисањем туђе потрошње кроз такозване сумптуарне законе који су прецизно одређивали шта грађани смеју да једу и како да се облаче. Lex Orchia из 181. године пре нове ере био је један од таквих прописа, ограничавајући број гостију на забавама како би се спречило претерано разметање богатством и наводна морална декаденција.
Каснији закони су ишли толико далеко да су забрањивали ношење одеће од чисте свиле, јер се сматрало да тај материјал сувише открива тело и квари строге римске вредности. Посебно је био санкционисан луксуз у храни, па је било прописано да се за време одређених празника сме служити само одређена врста живине, док су неки гурмански специјалитети били потпуно забрањени под претњом великих казни.
Ти закони никада нису заиста искоренили жељу за луксузом, али су створили друштво у којем је шпијунирање комшијске трпезе постало национални спорт.
КОЦКАЊЕ СА СЛОБОДОМ
Током Едо периода, јапански шогунат је увео један од најстрожих режима контроле који је икада постојао, где је сваки покрет појединца био регулисан државним декретима. Најоштрији прописи су се односили на сељаке којима је било забрањено да пију чај или да купују било какву одећу која није била од памука, чак и ако су имали новац за свилу. Држава је сматрала да ако нижи слојеви почну да уживају у луксузу, заборавиће на своје тежачке дужности, па су инспектори често упадали у куће да провере да ли су кревети превише удобни или да ли је храна превише укусна.
Свако ко би прекршио ова правила суочавао се са јавним понижењем или конфискацијом имовине, чиме је одржавана строга хијерархија која је Јапан држала у својеврсном друштвеном замрзивачу више од две стотине година. То је био систем у којем је закон директно гушио индивидуалност како би се очувала стабилност војног режима, стварајући културу скривеног луксуза која се развијала далеко од очију власти.
Иронија историје лежи у чињеници да су готово сви ови закони на крају пропали или су постали потпуно ирелевантни, остављајући за собом само анегдоте које сведоче о људској потреби да влада немогућим.
Напори да се уреди сваки аспект живота често су производили само отпор и креативност у избегавању правила, показујући да се дух друштва не може трајно затворити у папирне оквире. Бесмислени закони су нестали, али је склоност ка административном апсурду остала као трајна карактеристика наше врсте кроз векове.