У пролеће 1866. године, Београд је пролазио кроз једну од својих најзначајнијих архитектонских и политичких трансформација. Наредбом кнеза Михаила Обреновића, започето је рушење Стамбол капије, грађевине која је деценијама представљала симбол османске доминације и страдања српског народа. Радови који су трајали недељама окончани су 19. маја 1866. године, када је и последњи камен ове капије уклоњен са простора који данас познајемо као Трг републике.
Стамбол капију подигли су Аустријанци током своје владавине северном Србијом између 1718. и 1739. године. Била је то најчвршће зидана капија београдске вароши, са три пролаза и масивним храстовим вратима окованим гвожђем. Налазила се на самом почетку Цариградског друма, на потезу између данашњег споменика кнезу Михаилу и зграде Народног позоришта.
Иако је архитектонски била импресивна, за Београђане је била место ужаса. Испред ње су Турци редовно подизали кочеве на које су набијали побуњене Србе, чиме је капија у народном сећању остала забележена као стратиште, а не као градска капија.
Уклањање бедема за европску престоницу
Одлука о рушењу донета је у тренутку када се Србија незаустављиво кретала ка потпуној независности. Кнез Михаило је желео да модернизује град и физички уклони препреке које су раздвајале варош од остатка Србије. Рушење је почело половином априла 1866. године. Био је то захтеван инжењерски подухват. Најпре су рушена бочна крила, а затим су тешким оруђем разбијани чврсти сводови и унутрашњи стубови. Хроничари су забележили да је током радова у рушевинама пронађено неколико залуталих ђулади и старих ибрика, као неми сведоци опсада из претходних векова.
Дан када је срушен последњи део капије означио је почетак нове ере. Кратко време након рушења, овај простор је служио као сточна пијаца, али је визија кнеза Михаила била далекосежнија.
Већ 1868. године на истом месту положен је камен темељац за Народно позориште, чиме је простор натопљен крвљу и страхом претворен у културни центар модерне државе. Остаци камена Стамбол капије искоришћени су за насипање околних бара на Теразијама и изградњу првих модерних кућа у том делу града.
Иако је капија нестала пре више од век и по, она је оставила дубок траг у урбаној анатомији Београда. Приликом велике реконструкције Трга републике 2018. и 2019. године, археолози су поново открили њене масивне темеље, потврђујући прецизност историјских записа.
Данас док стоје на Тргу републике, Београђани и њихови гости заправо стоје на месту где се 19. маја 1866. године коначно урушила прошлост да би отворила пут будућности. Овај датум остаје један од најважнијих у хронологији града, као тренутак када је престоница коначно скинула свој камени оков.
Стамбол капија није била само грађевина већ и својеврстан центар тадашњег друштвеног микрокосмоса. Мало је познато да је непосредно поред ње постојала мала кафана коју су Београђани погрдно звали „Код Коџе“, а у којој су се окупљали нижи турски чиновници и пандури. Када је рушење почело, овај објекат је био први на удару, чиме је симболично уклоњена и последња тачка османског угоститељства на том потезу.
Још један фасцинантан податак односи се на саму процедуру рушења. Иако је Кнежевина Србија тада већ имала своје инжењерце, посао је због своје комплексности поверен специјализованим мајсторима, а народ је свакодневно долазио да посматра како нестаје „чудовиште од камена“. Остало је забележено да је за време рушења владала несвакидашња тишина међу окупљеним грађанима, као да су сви колективно чекали да се увере да је стара неправда заиста претворена у прах.
Занимљиво је и порекло камена од којег је капија била саграђена. Аустријанци су за њену изградњу користили најквалитетнији материјал из локалних каменолома, а тај исти камен је након 19. маја 1866. године завршио у темељима многих београдских кућа које и данас постоје у Скадарлији и на дорћолским падинама. Тако делови ове озлоглашене грађевине и даље физички подупиру престоницу, али у далеко племенитијој функцији.
На крају, вреди поменути и судбину великих храстових вратију. Иако је већина материјала рециклирана за изградњу путева и насипа, масивни окови и делови дрвене конструкције су неко време чувани у тадашњој Војној артиљеријској школи, као својеврсни трофеји извојевани без иједног испаљеног метка, искључиво снагом воље једног владара и потребом једног народа за слободом.