Пре него што је етар ушао у операциону салу, хирургија је имала један прилично непријатан проблем: пацијент је био будан. Лекар је могао да буде врхунски хирург, инструменти оштри, асистенти спремни, али човек на столу је све време знао шта му се дешава. Брзина је зато била једна од најважнијих врлина хирурга. Добар оператер није само морао да зна шта ради, већ и да то уради што је могуће брже. Бол се није уклањао. Бол се трпео.
Средином 19. века постојале су различите методе за ублажавање патње — алкохол, опијум, хипноза и разне друге технике — али ништа није поуздано претварало озбиљну операцију у нешто што пацијент може да преспава. Хирург је радио, асистенти су придржавали пацијента, а публика у операционој сали могла је да чује све што се дешава. Зато су хируршке сале тог времена више личиле на места у којима се побеђује трком против бола него на данашње операционе блокове.
Тада се у Бостону појавио један човек који у овој причи није био хирург.
Вилијам Т. Г. Мортон био је зубар. Управо је њега занимало да ли би етар, који се већ користио у такозваним „етарским забавама“ за изазивање опијености и необичног понашања, могао да има много кориснију примену. Мортон је експериментисао са пацијентима и постепено дошао до начина да се етар удахне тако да човек изгуби осећај бола, а да притом остане жив и способан за дисање. Медицинска историја је понекад чудна и по томе ко направи велики корак: овога пута врата модерне анестезије отворио је човек чији је свакодневни посао био да вади зубе.
16. октобра 1846. године у Општој болници Масачусетс у Бостону требало је да се види да ли његова метода заиста функционише. Пацијент је био Едвард Гилберт Абот, младић коме је требало уклонити тумор са врата. Хирург Џон Колинс Ворен припремио је операцију, док је Мортон дао Аботу етар преко посебног инхалатора. У операционој сали налазили су се лекари и студенти који су дошли да виде нешто што је у то време било готово незамисливо.
Ворен је направио рез. Абот није вриштао.
Хирург је наставио да ради, а пацијент је остао без свести и без уобичајене реакције на бол. За људе који су гледали, то није била само једна успешна операција. Био је то тренутак у коме је медицина одједном добила нешто што јој је вековима недостајало: време. Хирург више није морао да се утркује са болом. Могао је пажљивије да оперише, да дуже размишља, да ради сложеније захвате који су до тада били готово незамисливи.
Према каснијим сведочењима, после захвата Ворен је погледао окупљене и рекао: „Господо, ово није никаква превара.“ Реченица звучи готово као да је неко управо извео мађионичарски трик, што је у извесном смислу и било тачно. Само што је овога пута трик требало да промени медицину.
Постоји, међутим, једна важна неправда у причи о „првом“ анестетичком захвату. Мортон није био први човек који је хируршки употребио етар. Лекар Крофорд Лонг у Џорџији користио га је још 1842. године приликом мањих хируршких захвата, али резултате није објавио све до 1849. године. Због тога се бостонска операција из 1846. памти као прва јавна демонстрација успешне примене етерске анестезије у хирургији. Лонг је открио нешто важно, Мортон је то покушао да учини познатим свету, а Ворен је стао пред публику и показао да пацијент заиста може да буде оперисан без свести о болу.
Сама сала у којој се то догодило постала је једно од најпознатијих места у историји медицине. Данас је позната као Ether Dome, а на њој је касније постављена меморијална плоча са речима које подсећају на тренутак када је анестезија ушла у модерну хирургију. Оно што је некада било амфитеатар у коме су студенти гледали операције постало је место које сведочи о једној од најважнијих промена у медицинској историји.
Етар је, наравно, имао своје проблеме. Није био безбедан у свакој ситуацији, дозирање није било једноставно, анестезиолошка медицина тек је требало да буде створена, а лекари су још дуго учили како да пацијента одрже безбедним док је без свести. Ипак, основна идеја више није могла да се врати у прошлост: операција више није морала да буде борба између хирурга и пацијентове издржљивости.
Последице су биле огромне. Захвати који су раније били прекратки или превише болни могли су да трају дуже. Хирурзи су могли да буду прецизнији. Отворила су се врата сложенијим операцијама, анестезиологија је постепено постала посебна медицинска област. Један од највећих напредака у историји хирургије тако је почео супстанцом коју су људи пре тога користили готово као рекреативну занимљивост.
Највећи парадокс ове приче можда је у томе што се медицина није променила зато што је хирург постао бржи.
Променила се зато што је пацијент коначно могао да престане да буде део трке.
Од тог октобарског дана 1846. године хирург више није морао да победи бол пре него што бол победи његовог пацијента. Коначно је могао да оперише човека који не вришти.