Док су се границе америчке нације неумољиво померале ка западу, у кањонима данашње Аризоне појавила се фигура која је за мексичке и америчке војнике постала синоним за непобедивост. Кочиз, поглавица Чирикахуа Апача, рођен око 1810. године, није тражио рат, али је у њему постао легенда. Висок, снажан и невероватно интелигентан, Кочиз је деценијама успевао да одржи свој народ слободним у суровом планинском венцу Драгун, користећи терен који је познавао боље од сопственог длана.
Прекретница која је запалила пламен вечног сукоба догодила се 1861. године, у догађају познатом као „Афера Баском”. Млади и неискусни поручник Џорџ Баском лажно је оптужио Кочиза за отмицу једног дечака и краду стоке. Иако је Кочиз дошао под заставом примирја да објасни недужност свог племена, војска је покушала да га ухапси.
Кочиз је успео да прореже шатор и побегне под кишом метака, али су његови рођаци погубљени. Тај тренутак издаје претворио је Кочиза у највећу ноћну мору америчке коњице у наредних једанаест година.
Током седамдесетих година 19. века, Кочиз је водио герилски рат какав свет до тада није видео. Са свега неколико стотина ратника, успевао је да заустави читаве пукове, користећи заседе и брзе нападе.
Занимљиво је да је Кочиз, упркос ратном лудилу, развио дубоко и искрено пријатељство са једним белцем – Томом Џефордсом. Џефордс је био управник поштанских станица који је, уморан од константних напада Апача, храбро и сам ушетао у Кочизов логор да преговара.
Поглавица је толико ценио његову храброст да су постали „крвна браћа”, што је касније послужило као основа за чувени филм „Сломљена стрела”.
Мир је коначно склопљен 1872. године, када је генерал Оливер Хауард, по налогу председника Гранта, дошао лично да преговара са Кочизом. Поглавица је пристао на резерват, али само под условом да он буде на њиховој светој земљи, у планинама Чирикахуа, и да његов пријатељ Џефордс буде агент за индијанска питања. Био је то редак пример договора у којем је поштована реч дата „црвеном човеку”.
Кочиз је преминуо природном смрћу 8. јуна 1874. године. Његови ратници су га сахранили на тајној локацији дубоко у стенама планина Драгун.
Каже се да су његови људи јахали своје коње преко места сахране све док сваки траг није избрисан, како нико никада не би могао да узнемири његов вечни починак. И данас, док ветар пролази кроз кањоне Аризоне, локални становници кажу да планине изгледају као профил уснулог ратника – вечног чувара границе који никада није дозволио да му сломе дух.