Када бисмо на средини пустиње угледали камен иза кога се пружа дугачак траг у сувом тлу, вероватно бисмо претпоставили да га је неко померио. Камење је, уосталом, један од симбола непокретности. Не расте, не хода и не мења положај само од себе. Ипак, на једном необичном месту у Северној Америци деценијама су бележени призори који су збуњивали и научнике и посетиоце: камење које као да се само креће преко равнице.
Ова мистерија везана је за суво језерско дно познато као Racetrack Playa. На његовој равној, испуцалој површини могу се видети стене различитих величина, а иза многих од њих остају дугачки трагови који понекад достижу десетине метара.
На први поглед изгледа као да је нека невидљива сила вукла камење преко тла. Још чудније је то што се трагови понекад кривудају, мењају правац или се укрштају са траговима других стена. Неке стене путују саме, док друге стоје непомично годинама.
Мистерија је привлачила пажњу више од једног века. Током двадесетог века предлагана су различита објашњења. Неки су сумњали на јаке ветрове, други на лед, а било је и маштовитијих теорија које су укључивале магнетизам или необјашњене природне силе.
Проблем је био у томе што нико није успевао да види кретање. Камење је мењало положај између посета истраживача, али сам тренутак померања остајао је скривен. Чинило се као да се све дешава када нико не посматра.
Тек почетком двадесет првог века истраживачи су поставили камере, метеоролошке инструменте и уређаје за праћење кретања стена. После година стрпљења, мистерија је коначно почела да се разоткрива.
Испоставило се да је за овај феномен потребна веома ретка комбинација услова. Током хладних ноћи на равници се понекад формира танак слој воде који се затим заледи. Када сунце изађе, лед почиње да пуца на велике, танке плоче које плутају по плиткој води. Ако у том тренутку дуне лаган ветар, ледене плоче могу да гурну камење и полако га покрену преко глатке површине.
Оно што је посебно изненадило научнике јесте чињеница да нису потребни снажни удари ветра. Захваљујући леду и клизавој подлози, чак и релативно слабо струјање ваздуха може да покрене камење тешко више килограма.
Зашто је било тако тешко открити узрок? Пре свега зато што се сви неопходни услови јављају ретко и трају кратко. Кретање може бити споро, понекад свега неколико центиметара у секунди. Посматрач који се затекне на лицу места можда не би ни приметио да се стена помера. Али током више минута или сати настају трагови који изгледају готово натприродно.
Ово откриће показује колико природа понекад може бити варљива. Појава која је деценијама подстицала спекулације испоставила се као последица сасвим природних процеса. Није било потребе за мистериозним силама – само за правом комбинацијом воде, леда, ветра и времена.
Ипак, чак и када знамо објашњење, призор остаје подједнако фасцинантан. На пустој равници, далеко од градова и људи, стене полако исписују своје путање преко земље, остављајући утисак да је нешто што сматрамо потпуно непокретним ипак способно за путовање.
Понекад највеће природне загонетке не настају зато што је свет чуднији него што мислимо. Настају зато што је стрпљивији, спорији и суптилнији него што можемо да замислимо.