Свет је пре појаве наочара био место које је убрзано бледело. Човек средњег века, ако је имао среће да преживи ратове и кугу, суочавао се са једним биолошким зидом који није могао да прескочи. Око четрдесете године живота, слово на пергаменту постајало је муљава мрља, а прецизан алат у рукама мајстора постајао је опасно оруђе. То није био само здравствени проблем; био је то цивилизацијски прекид.
Сво искуство, знање и вештина накупљени током деценија постајали су неупотребљиви у тренутку када је ум био на свом врхунцу. Учењаци су одлагали пера, а часовничари и златари своја длета, остављајући свет млађима и неукима. Наочаре су овој елити вратиле две деценије активног стварања, суштински удвостручујући њихов интелектуални век.
КИНЕСКЕ СУДИЈЕ И СКРИВЕНИ ПОГЛЕД
Да бисмо разумели тежину ове промене, морамо се вратити у прашњаве библиотеке Багдада 1021. године. Тамо је научник по имену Ибн ал-Хајтам први пут научно деконструисао начин на који видимо. Он је схватио да светлост не излази из нашег ока, већ да ми само примамо одсјаје света око нас. Док је он постављао теорију, далеко на Истоку, кинеске судије су већ користиле примитивне наочаре од тамног кварца. Међутим, они нису тражили јасноћу, већ изолацију. Те ране наочаре служиле су да се током суђења не виде емоције у њиховим очима, стварајући тако прву баријеру између човека и истине, коју ће касније западна наука покушати да сруши.
КАКО СУ ИТАЛИЈАНИ ПРЕВАРИЛИ БИОЛОГИЈУ
Прекретница се догодила у Фиренци и Пизи крајем тринаестог века. Први пут у историји, неко је дошао на идеју да споји два сочива и постави их директно испред очију. То је био моменат када је човек први пут успешно „надиграо” сопствену природу. Салвино Д’Армате и његови савременици нису измислили само помагало, већ су човечанству купили време. Замислите Петрарку који у позним годинама признаје да су му очи отказале послушност, али да му је управо овај изум вратио могућност да настави са писањем. Без те две мале стаклене површине, ренесанса коју данас славимо вероватно би остала само недовршена мисао у магли старачке далековидости.
Око 1284. у Италији, Салвино Д’Армате је добио признање за изум првих носивих наочара. Најранији сликовни доказ кориштења наочара је портрет кардинала Хуга де Провенца који чита рукопис, а насликао га је Томасо да Модена 1352. године. Други рани примерак је приказ наочара пронађен у Северним Алпама, у цркви у Бад Вилдунгену у Немачкој 1403.
Постоји много теорија о заслугама за изум традиционалних наочара. Године 1676, Франческо Реди, професор на Универзитету медицине у Пизи, написао је како поседује 1289 рукописа чији се аутори жале да не би били у могућности читати или писати да није било недавног изума наочара. Он је такође написао белешку о проповеди из 1305, у којој је проповедник, доминикански редовник Фра Ђиордано да Ривалто приметио да су наочаре биле изумљене пре више од 20 година, и тврдио да је лично упознао изумитеља. Према том доказу, Реди је заслугу за поновни изум наочара приписао другом доминиканском монаху из Пизе, Фра Алесандру да Спини, јер је изворни изумитељ то откриће држао у тајности. То право је садржано у његовом тестаменту.
Остале приче, могуће легенде, заслугу за изум наочара приписују Роџеру Бејкону. Бејкон је познат као први који је 1262. написао референцу о карактеристици сочива да увећавају предмете, иако је то било обзнањено у Алхазеновој књизи о оптици из 1021. Бејконова расправа De iride (На дуги), која је написана док је Бејкон био ученик Роберта Гросетеста, око 1235, спомиње коришћење сочива за читање најмањих слова с знатних удаљености.
И док тачан датум и изумитељ могу бити заувек оспоравани, готово је сигурно да су наочаре изумљене између 1280. и 1300. у Италији. Тадашње наочаре имале су конвексна сочива која су могла исправити и хиперопију (далековидност) и презбиопију, која се обично јавља као симптом старења.
Верује се да је Николас од Кусе открио добробит конкавних сочива у исправљању миопије (кратковидности). Тек је 1604. Јоханес Кеплер објавио расправу о сочивима и астрономији, у којој је дао прво исправно објашњење зашто конвексна и конкавна сочива могу да исправе презбиопију и миопију.
ТАЈНА МУРАНСКЕ ИЗОЛАЦИЈЕ
Али, овај напредак је имао и своју мрачну, готово шпијунску страну. Венеција је брзо схватила да су наочаре „микрочипови” средњег века. На острву Мурано, стаклари су живели у некој врсти златног затвора. Према закону из 1301. године, мајстори који су познавали тајну брушења нису смели да напуштају републику под претњом најтежих казни. Стакло је постало стратешки ресурс, вреднији од зачина и свиле, јер је онај ко је боље видео, боље и владао информацијама. То је била прва велика борба за технолошки монопол у историји Европе.
Интригантно је како је ова промена утицала на самог просечног човека тог доба. Изненада, занатлије су могле да раде деценијама дуже, што је довело до акумулације богатства и знања која до тада није била могућа. Прве наочаре су биле скупе, статус симбол који је говорио да је особа која их носи писмена и важна.
Постепено, како се производња ширила изван Венеције, цена је падала, а оштрина вида је постајала доступна свима. То је био први прави корак ка демократизацији знања – јер шта вреди књига ако очи не могу да је прочитају?