Мало је датума у енглеској историји који носе тако тешку симболику као 21. мај 1471. године. Те ноћи, иза дебелих зидина лондонског Тауера, угашен је живот човека који је круну наследио са свега девет месеци, а завршио као затвореник сопствених рођака.
Смрт Хенрија VI није била само крај једног несрећног живота, већ рез којим је династија Јорк покушала да заустави крварење грађанског рата. Док су звона најављивала долазак новог поретка, тело последњег ланкастерског краља постало је неми сведок суровости коју су Енглези назвали Ратом две руже.
Свега неколико недеља пре кобне ноћи, судбина Хенрија VI била је запечаћена на бојном пољу код Тјуксберија. Тамо је 4. маја 1471. војска Јорка, предвођена енергичним Едвардом IV, збрисала остатке ланкастерских снага. У тој бици погинуо је и Хенријев једини син, млади принц Едвард од Вестминстера. Са мртвим наследником и заробљеном ратоборном краљицом Маргаретом Анжујском, стари и ментално сломљени Хенри постао је бескористан терет. За кућу Јорк, живи бивши краљ био је само жижа око које би се будући бунтовници могли окупити. Одлука је донета брзо: Хенри није смео дочекати јун.
Мистерија Вејкфилд торња
Иако су савремени извештаји Јоркиста тврдили да је Хенри умро од „чисте меланхолије” након вести о погибији сина, истина је вероватно била далеко суровија. Према предању, убиство се догодило у молитвеној соби торња Вејкфилд (Wakefield Tower). Хенри је пронађен мртав у тренутку када је Едвард IV тријумфално улазио у Лондон.
Касније анализе његових остатака, спроведене у 20. веку, откриле су оштећења на лобањи са траговима косе слепљене крвљу, што снажно сугерише насилан ударац тупим предметом. У сенкама се шапутало да је директни извршилац био нико други до млађи краљев брат, Ричард, војвода од Глостера, будући озлоглашени Ричард III.
Занимљиво је да је Хенри VI, упркос политичком неуспеху, у народу убрзо почео да ужива статус мученика и готово свеца. Људи су веровали да његова неспособност да влада долази из превелике хришћанске чистоте која га је чинила неприлагођеним за покварени свет дворских интрига. Оставио је за собом и трајне споменике образовања – основао је чувени Итон колеџ и Кингс колеџ у Кембриџу, што је парадокс за владара чија је ера била дефинисана крвљу и хаосом. Шекспир га је касније осликао као човека који је више желео пастирски штап него жезло, чиме је зацементирао његов лик у колективном сећању као најтрагичнијег међу Плантагенетима.
Нова зора Едварда IV
Уклањањем Хенрија, Едвард IV је коначно могао да одахне. Његова владавина означила је почетак краја средњовековног феудализма и наговестила долазак апсолутизма који ће касније усавршити Тјудори. Кућа Ланкастер је овим чином физички истребљена у главној мушкој линији, а престо је остао чврсто у рукама Јорка – бар док се на хоризонту, годинама касније, није појавио далеки рођак по имену Хенри Тјудор, спреман да поново промеша карте судбине. Смрт у Тауеру 1471. била је тачка на једну династију, али и зарез у бесконачној причи о енглеској борби за моћ.
