Изградња једне зграде у Београду ретко је само грађевински подухват; то је скоро увек чин откопавања прошлости и истовременог пројектовања амбиција за будућност. Када је 12. јуна 1929. године озваничен почетак радова на новој згради Главне поште, Београд није само добио свој технолошки „мозак“, већ и једно од најинтригантнијих архитектонских лица које је икада имао.
Сукоб визија на Батаљ-џамијском плацу
Пре него што је први ашов ударио у земљу тог јуна, на углу данашње Таковске и Булевара краља Александра протезала се пустара позната као Батаљ-џамијски плац. Ту су деценијама стајале рушевине некада монументалне Ејнехан-бегове џамије, а простор је служио као сточна пијаца и место где су циркуси постављали своје шатре. Држава је, међутим, имала веће планове – ту је морало нићи здање које ће симболизовати моћ и модерност Краљевине Југославије.
На сцени се појављује архитекта Момир Коруновић, човек којег су звали „српски Гауди“. Његов првобитни пројекат био је ремек-дело српско-византијског стила, препун детаља, лукова и украса који су изгледали као да је зграда исклесана из народног епа.
Међутим, тадашња власт и Министарство грађевина сматрали су да пошта мора бити „озбиљнија“ и сведенија како не би засенила зграду Народне скупштине која се подизала преко пута. Коруновић је морао да „укроти“ своју машту, па је данашњи изглед Поште заправо компромис између његове уметничке експресије и државног ауторитета.
Античка веза под темељима модерности
Када су у јуну 1929. године радници почели да копају темеље на дубини од неколико метара, дошло је до неочекиваног открића које је накратко зауставило радове.
Испод слојева земље пронађени су остаци римских саркофага и део античког водовода који је некада снабдевао Сингидунум. Београд је још једном подсетио своје неимаре да он не трпи „нове почетке“ без поклоњења претходницима.
Овај судар цивилизација имао је својеврсну поетску правду: на месту где су стари Римљани постављали своје канале за воду, Београд је сада постављао канале за информације.
У темеље су уграђени тада најсавременији пнеуматски системи – цеви кроз које су се великом брзином превозила писма и телеграми унутар саме зграде. Таковска 2 постала је место где су се срели римски камен и југословенски челик.
До 1938. године, када је зграда коначно завршена и потпуно усељена, Београд је добио објекат који је био свет у малом.
Главна телефонска централа, смештена управо ту, била је врхунац тадашње технологије. Кажу да су прве телефонске оператерке биле девојке из „добрих кућа“, образоване и често говорнице страних језика, јер је посао на централи сматран изузетно престижним.
„Магија“ пнеуматске поште
Занимљива је и анегдота о пнеуматској пошти: причало се да су поруке из центра Београда стизале до канцеларија унутар зграде за свега неколико секунди, што је тадашњим чиновницима деловало као магија.
Пнеуматска пошта у згради Главне поште представљала је истински технолошки тријумф тог доба, неку врсту „аналогног интернета” који је пулсирао кроз зидове палате. Систем се састојао од мреже херметички затворених челичних цеви кроз које су, помоћу силе компресованог ваздуха, великом брзином путовале специјалне цилиндричне капсуле са писмима, телеграмима и новцем.
Уместо да курири трче са спрата на спрат ове масивне грађевине, чиновници су једноставно убацивали металну патрону у отвор, а она би у року од неколико секунди, уз карактеристичан звук фијука и удара, стизала на своје одредиште у други део зграде. Овај невидљиви проток информација омогућавао је невероватну ефикасност и давао је радном амбијенту ноту футуризма, док су грађани са страхопоштовањем посматрали како њихове поруке „нестају” у зиду, знајући да су већ у наредном тренутку на обради код оператера.
Иако је зграда претрпела оштећења у Другом светском рату, њена масивна структура и репрезентативни изглед сачували су дух времена када је Београд себе видео као модерну европску престоницу која не заборавља своје корене.
Често заборављамо да ова установа није само место за плаћање рачуна, већ један од најважнијих архитектонских момената 20. века – споменик Коруновићевом генију и неми сведок римских гробова који и даље спавају негде дубоко испод главних поштанских шалтера.