Година је 1837. Србија је још увек млада кнежевина, земља која се грозничаво буди из вековног дремежа под отоманском влашћу. Док се у Паризу и Лондону већ увелико расправља о индустријској револуцији, у Србији је главно питање опстанка везано за њиву, плуг и вољу човека који је разумео да се држава не гради само барутом, већ и зрном пшенице. Тај човек био је кнез Милош Обреновић.
Милош, иако неписмен, поседовао је политички инстинкт који је често превазилазио знања његових школованих савременика. Разумео је једну сурову истину: гладан сељак не може да гради јаку државу. Да би осигурао будућност, 1837. године повукао је револуционаран потез — поставио је прве економе, својеврсне претече данашњих агронома. Њихова мисија није била само бирократска; они су били војници на фронту пољопривредног просвећења.
Ко су били први српски економи?
Задатак ових првих стручњака био је све, само не лак. У земљи где се веровало да је „како је деда радио, тако је најбоље“, појава државног чиновника који наређује колико чега треба засејати изазивала је дубоко неповерење. Економски саветници имали су јасна упутства од кнежевске канцеларије: сваки сељак је морао засејати тачно одређену количину пшенице, овса, јечма, кукуруза и, што је за то време било посебно изазовно – кромпира.
Кнез је знао да сељак неће лако прихватити нову културу ако је она само „препоручена“. Зато је економима дата моћ да „настоје“, што је значило да су могли и да казне оне који се не држе државног плана. Ово није била само пољопривредна мера, већ стварање прве државне дисциплине у пословима хране. Циљ је био стварање стабилних вишкова који би се могли извозити, чиме би се пунила празна државна каса младе Кнежевине.
Лукавство кнеза Милоша и „ђавоља биљка“
Кромпир је у Србију стигао уз огроман отпор. Народ га је називао „ђавољом биљком“ јер плод расте под земљом, за разлику од племенитог жита које гледа у небо. Постоји историјска анегдота да је кнез Милош, увидевши да савети не помажу, наредио да се кромпир засади на државним огледним пољима и да га даноноћно чувају наоружани стражари. Тиме је међу сељацима створио илузију да је реч о нечему невероватно вредном и забрањеном.
Сељаци су почели ноћу да се искрадају, краду кромпир и саде га на својим њивама, што је заправо и био кнежев лукави план да рашири ову културу која ће касније спасити народ од глади.
Економи су водили строгу евиденцију која би задивила и данашње статистичаре. Свако домаћинство је морало имати сопствено „житно спремиште“ као резерву. Ова наредба о обавезном сејању различитих култура била је први облик диверзификације усева у Србији. Ако би година била превише сушна за кукуруз, овса би можда било довољно за стоку. Ако би пшеница подбацила због болести, ту је био кромпир да прехрани породицу.
Потез из 1837. године показује да је Милош Србију видео као модерну европску државу која се ослања на планирање, а не само на божију вољу и временске прилике. Економи нису били само контролни органи; они су били учитељи на терену. Учили су сељаке како да правилно ђубре њиве, како да врше плодоред (смену култура на истој земљи) и како да пажљиво бирају и чувају семе за следећу сетву.
Данас када говоримо о аграрним субвенцијама и модерним саветодавним службама, заправо се враћамо у ту преломну 1837. годину.
Кнежева визија је била једноставна и непоколебљива: јака држава почива на богатом сељаку. Иако је метода често била строга и ауторитарна, резултати су били дугорочни – Србија је до краја 19. века постала један од најзначајнијих извозника хране на Балкану, а све је почело од првих економа који су кроз блато и отпор уводили ред у српску бразду.