Крајем XIX века Америка је добила један нови проблем. Није било довољно измислити електрични систем. Требало је још убедити људе чија ће струја осветлити њихове куће, покретати фабрике и, што је најважније, доносити новац. У тој борби нашли су се Томас Едисон, заговорник једносмерне струје, и Џорџ Вестингхаус, који је у Теслиним патентима видео основу практичнијег система наизменичне струје. Тако је почео један од најпознатијих технолошких сукоба позног XIX века, касније назван Ратом струја.
На први поглед, спор је изгледао као техничка расправа. Едисонов систем једносмерне струје већ је радио у деловима Њујорка, али је имао озбиљан проблем: ниски напони нису били погодни за ефикасан пренос електричне енергије на велике удаљености. Електране су зато морале да буду релативно близу потрошачима. Наизменична струја је имала огромну предност у томе што је трансформаторима могла да се подигне на висок напон за пренос, а затим спусти на погоднији напон за локалну употребу. Управо је та могућност отворила пут електричној мрежи која није морала да буде скуп малих острва око појединачних електрана.
У преводу на језик капитализма, проблем је био прилично јасан: ако наизменична струја постане доминантна, огроман део пословног модела изграђеног око Едисоновог система губи предност.
Едисон је зато почео да наглашава другу особину наизменичне струје: њену опасност. И ту није говорио нешто што је било неистинито. Високи напони могу да убију. Проблем је био у томе што је стварна опасност једне технологије почео да користи као аргумент против њене практичне примене.
Један од најважнијих људи у тој кампањи био је Харолд П. Браун, електричар који је јавно заступао став да је наизменична струја нарочито опасна. Едисонова страна финансијски је подржавала Браунове активности, док је Браун изводио експерименте са животињама како би показао смртоносно дејство наизменичне струје. Убрзо је било јасно да се овде више не води само расправа о трансформаторима и ефикасности преноса. Водила се битка за то шта ће јавност помислити када чује реч „наизменична“.
А онда се појавило питање које у почетку није имало много везе са комерцијалном електроенергетиком: како погубити човека?
Њујорк је тражио замену за вешање. Алфред П. Саутвик, стоматолог из Бафала, годинама је заступао идеју да би електрична енергија могла да послужи као бржи и наводно хуманији начин извршења смртне казне. Када је потражио Едисоново мишљење о томе која би врста струје била најпогоднија за усмрћивање, Едисон је, иако је јавно говорио да се противи смртној казни, дао прилично користан одговор за човека који се бори против Вестингхауса: ако већ треба користити електрицитет, рекао је, најефикасније би било користити „наизменичне машине“, односно системе какве је производио Вестингхаус.
Тако је наизменична струја добила једну прилично необичну рекламну асоцијацију.
Едисонова струја је требало да осветљава куће. Вестингхаусова је требало да убија људе.
Да би то показао, Едисон је организовао демонстрације. Коришћени су пси, телад и коњ. У експериментима су животиње излагане наизменичној струји, а резултати су потом представљани као доказ да је систем који подржава Вестингхаус нарочито опасан. Едисон је новинарима давао управо ону врсту слике коју је било лако пренети у новине: није било потребно разумети електрични пренос, трансформаторе или губитке у мрежи. Било је довољно видети шта се дешава са живим бићем када га прикључе на висок напон.
Њујоршка држава је 1889. усвојила електрични удар као нови метод извршења смртне казне, а Браун је добио задатак да развије електричну столицу. Вестингхаус није желео да његова опрема буде повезана са тим послом и одбио је да прода своје генераторе за ту намену. То, међутим, није зауставило државу: до опреме за први експериментални електрични систем за погубљење ипак се дошло.
Први човек који је требало да буде погубљен на тај начин био је Вилијам Кемлер, осуђен за убиство. Електрична столица је у теорији требало да представља модерну, научно контролисану замену за вешање.
1. августа 1890. године у затвору у Оберну показала је колико теорија уме да буде уреднија од стварности.
Први удар није убио Кемлера. Струја је искључена, а затим поново укључена. Поступак је трајао дуже него што су његови заговорници очекивали и оставио је сведоке дубоко потресене. Каснији опис догађаја постао је један од најпознатијих примера колико је рана електрична столица била далеко од представе о брзој и хуманој смрти. Сам Џорџ Вестингхаус, ужаснут извештајима, рекао је да би Кемлеру било боље да су га убили секиром.
За Едисонову кампању то је, наравно, било прилично корисно. У јавности се све чешће појављивала идеја да је наизменична струја нешто од чега човек треба да се плаши. У једном тренутку појавио се и израз „вестингхаусовање“, као назив за погубљење електричном струјом.
Само што је постојао проблем који ниједна демонстрација није могла да реши. Наизменична струја је била практичнија за изградњу велике електроенергетске мреже.
Теслини системи полифазне наизменичне струје, у комбинацији са Вестингхаусовим капиталом и производним системом, омогућавали су оно што Едисонов нисконапонски систем није могао да уради једнако ефикасно: производњу електричне енергије на једном месту и њен пренос на велике удаљености. Теслин индукциони мотор додатно је проширио практичну вредност целог система.
Велики преокрет дошао је 1893. године, када је Вестингхаус добио уговор за осветљење Светске изложбе у Чикагу. Његов систем је тамо добио огромну јавну демонстрацију, не у лабораторији и не над животињама, него пред милионима посетилаца.
Две године касније, Вестингхаус је ставио у рад генераторе на Нијагариним водопадима. Систем је почео да производи огромне количине електричне енергије, а 1896. године струја је пренета до Бафала, удаљеног око 26 миља. Нијагара је показала оно што је рекламна кампања много теже могла да сакрије: наизменична струја није била само опасна. Била је и изузетно корисна.
Ту је Рат струја практично добио свој исход.
Не зато што је Тесла у неком великом финалу победио Едисона, нити зато што је Вестингхаус успео да објасни физику лепше од свог конкурента. Победио је систем који је боље одговарао начину на који је електрична мрежа требало да се развија.
Едисонова компанија није једноставно нестала. Edison General Electric је 1892. спојен са Thomson-Houston Electric Company и из те комбинације настао је General Electric. Едисон више није контролисао правац у којем се индустрија кретала, а сама компанија је временом прихватила и наизменичну струју. Рат је тако завршен нестанком једног система, већ преласком индустрије на решење које је било погодније за ширење електричне мреже.
Тесла, опет, није постао победник у финансијском смислу. Његове идеје биле су кључне, али је Вестингхаус био човек који је имао компанију, фабрике, капитал и способност да их претвори у инфраструктуру. Тесла је 1888. дао Вестингхаусу права на своје кључне патенте за наизменичну струју, а касније је одустао од великих будућих потраживања по основу тантијема како би помогао компанији да преживи притисак конкурентске борбе.
А онда, више од деценије после главне битке, појавио се један слон. Топси је била циркуска слоница на Кони Ајленду која је убила неколико људи и коју су власници одлучили да усмрте. Првобитно је било планирано вешање, али се од те идеје одустало после протеста организација за заштиту животиња. Изабран је електрични удар, а 4. јануара 1903. године Топси је усмрћена комбинацијом отрова и електричне струје. Њено погубљење је снимљено за Edison Manufacturing Company и филм је касније постао познат као Electrocuting an Elephant.
Овде, међутим, треба одолети једном веома примамљивом претеривању. Топси није била нека врста последње битке Едисона и Тесле. Рат струја је већ био завршен. Нема добрих доказа да је Едисон лично присуствовао њеном погубљењу или га наредио. Постоји, међутим, документована веза са Edison Manufacturing Company, која је снимила догађај, а сам филм је постао део шире историје електричних демонстрација и јавног представљања опасности наизменичне струје.
И ту је слика довољно снажна и без додавања било чега.
Едисон је био у праву у једној важној ствари: наизменична струја високог напона заиста може да убије. Није лагао о физици. Његова грешка била је другачија. Покушао је да једну стварну опасност претвори у аргумент против технологије чија је практична предност била толико велика да је на крају надјачала страх који је покушавао да произведе.
Свет није изабрао наизменичну струју зато што је била безопасна. Изабрао ју је зато што је, када се производи, преноси и користи уз одговарајуће системе заштите, омогућавала нешто што је било много важније: да електрична енергија престане да буде локална услуга и постане инфраструктура.
Едисон је покушавао да људи виде наизменичну струју и помисле на смрт. Инжењери су видели исту струју и помислили на далековод.