Данас, када неко каже да је направио авион, замислимо фабрику, тим инжењера, лабораторију, рачунаре и буџет од кога човеку није добро. Иван Сарић је почетком 20. века имао нешто скромнију опрему: Суботицу, сопствену радионицу, много ентузијазма и идеју која је са земље изгледала прилично сумњиво.
Сарић је био човек кога су занимале брзина и машине много пре него што је ваздухопловство постало озбиљна индустрија. Бавио се бициклизмом и мотоциклизмом, а када се заинтересовао за авијацију, није остао само на посматрању. У Француској се упознао са новим чудом технике и са конструкцијом авиона Луја Блериоа. Блерио је 1909. већ постао светска сензација прелетом Ламанша. Сарић је погледао шта човек ради са авионом и, уместо да купи разгледницу, понео је идеју кући.
Авион који је Сарић правио није настао у некој великој фабрици ваздухопловне индустрије. Направио га је сопственим снагама и средствима, по угледу на Блериоову конструкцију. Управо тај детаљ Музеј ваздухопловства издваја као један од разлога због којих његов подухват има посебну тежину.
Назвао га је једноставно Сарић 1. Сам назив делује помало самоуверено. Као да је човек већ унапред рачунао на то да ће једног дана бити и Сарић 2. И заиста, није се зауставио на првом покушају.
Сарић 1 био је моноплан, направљен по узору на Блериоов авион. Уместо данашњих композитних материјала, рачунарских симулација и прецизне фабричке производње, рани пионири ваздухопловства ослањали су се на материјале и занатске поступке који су им били доступни. Код Сарића је посебно занимљиво то што је читав подухват био практично лични пројекат једног ентузијасте, а не резултат велике институције. Музеј данас чак чува две елисе са његових авиона из 1909. године.
Пре него што је постао средство за превоз људи, Сарићев авион постао је суботичка атракција. Први авион био је неколико дана изложен у холу једног суботичког хотела. Замислите ту сцену: људи улазе у хотел, можда очекују салон, госте и уобичајену господску атмосферу, а унутра — авион. Не макета, не слика авиона, него права летелица коју је направио човек из њиховог града.
Следећи корак био је, наравно, мало незгоднији. Требало је проверити да ли ствар стварно лети. Показати авион у хотелу релативно је безбедно. Показати га небу већ је знатно озбиљнији облик оптимизма.
Сарић је започео пробне летове, а 16. октобра 1910. године пред више хиљада људи извео је јавни лет у Суботици. Према забележеним подацима, попео се на око 30 метара висине и у широком луку обишао коњичко тркалиште. За људе који су дошли да гледају тај призор, то није био само спортски догађај. Гледали су човека који је из њиховог града направио машину способну да се одвоји од земље.
Овде је занимљиво и нешто што се лако изгуби у причи о „првом лету“. Сарић није био само човек који је једном полетео. Његов Сарић 1 означио је почетак много плоднијег рада на ваздухопловству. Касније је направио и другу летелицу, а његово интересовање за авијацију није се завршило оног тренутка када је публика престала да гледа у небо.
Најлепши детаљ стиже много касније. Оригинални Сарић 1 није преживео до наших дана као комплетан авион, али је у Музеју ваздухопловства у Београду сачувана реплика направљена педесетих година у суботичком аероклубу, а у њеној изради учествовао је и сам Иван Сарић. Реплика садржи и неке оригиналне делове. Тако човек који је почетком века правио авион готово ручно дочекује време када његова летелица постаје музејски предмет – и још лично помаже да се направи њена реплика.
Данас у Музеју ваздухопловства стоји тај необични подсетник на време када је авијација још била довољно млада да се граница између „лудо“ и „пионирски“ није увек лако уочавала. Музеј своју причу о развоју ваздухопловства на нашим просторима управо почиње Сарићевим авионом из 1910. године.
Најзабавнији део читаве приче, међутим, није то што је Иван Сарић полетео. Није чак ни то што је направио авион. Најзабавније је што је, у тренутку када су авиони још били толико нови да су људи долазили да их гледају као чудо, један човек из Суботице видео туђи авион и одлучио да направи свој. У време када је летелица још била чудо, Сарић ју је третирао као пројекат. И, што је најважније, пројекат је — полетео.