Замислите раскош двора Немањића, мирис тамјана и тешке свилене одоре принчева. Док су сви очекивали да млади Растко постане чврст бедем српске државе на југу, он је у својој седамнаестој години извео најважнији маневар у нашој историји.
Под изговором да иде у лов на јелене, он је заправо кренуо у лов на смисао. Потера коју је његов отац, Стефан Немања, послао за њим, стигла је до Свете Горе прекасно. Растко им је са манастирских зидина бацио своју световну одећу и своју одсечену косу, шаљући оцу поруку: „Добили сте монаха Саву, изгубили сте принца Растка.” То није био само чин побуне, већ прва велика дипломатска победа духа над материјом.
Занимљиво је да Сава није био „типичан” светац који се повукао у пећину и заћутао. Напротив, он је био човек акције, први истински српски светски путник. Из Свете Горе донео је у Србију не само веру, већ и знање о архитектури, медицини и праву.
Постоји предање да је Сава народ учио чак и најосновнијим стварима – како да се правилно оре, како да се меси хлеб и како да се користе лековите траве. Свуда где би се зауставио, подигао би по једну болницу или школу. Његово Законоправило није било само верски спис, већ први српски устав који је унео ред у младу државу, мир међу закрвљену браћу и писменост међу пастире.
Сава је поседовао готово натприродну моћ убеђивања. Када је 1219. године отишао у Никеју да тражи аутокефалност српске цркве, византијски цар и патријарх су били задивљени његовом појавом и мудрошћу.
Док су други нудили злато и војске, Сава је нудио визију једног хришћанског народа који зна свој пут. Његова путовања у Свету земљу, до самог Синаја и Александрије, нису била само ходочашћа. Он је тамо градио српске манастире и конаке, правећи од Србије духовно средиште које је било повезано са тадашњим највећим центрима цивилизације.
Тишина Милешеве и Бели Анђео
Након што је предао душу Господу у Великом Трнову, његов повратак у отаџбину 1237. године био је тријумфалан ход. Смештен у манастир Милешеву, Свети Сава је постао „живи заштитник” српског бића.
Занимљиво је да су кроз векове пред његов кивот долазили не само Срби, већ и странци, па чак и неверници, тражећи исцељење и мудрост. Под окриљем фреске Белог Анђела, која и данас задивљује свет својом небеском смиреношћу, почивао је човек који је свом народу дао све: језик, цркву, законе и наду. Милешева је деценијама била куцајуће срце Србије, место где се време мерило Савином благошћу.
Прошле су три стотине година од Савиног смираја, када је Синан-паша, немоћан да укроти српски устанички дух, посегнуо за најстрашнијим оружјем. Мислио је да ће ватра на Врачару 1594. године бити тачка на крају српске историје. Док је пламен прождирао свето тело, дим који се дизао ка небу постао је нова врста Савиног присуства. Свети Сава више није био везан за једно место, за један манастир или један ковчег. Његов пепео је ветар расејао кроз сву српску земљу, уткивајући га у сваки камен, у сваки хрватски, банатски или шумадијски брег. Синан-паша је запалио ломачу, али је заправо упалио вечни светионик.
Данас, тамо где је некада била ватра мржње, стоји белина Храма Светог Саве – не само као грађевина од мермера, већ као живи доказ да се светлост коју је Сава донео никада не може спалити.