Понекад је довољно да човек закорачи неколико корака у плитку воду да би помислио како је постао власник читавог света.
У септембру 1513. године, после исцрпљујућег пробијања кроз непрегледне прашуме и стрме падине Панамске превлаке, шпански конквистадор Васко Нуњез де Балбоа стигао је до обале мора које ниједан Европљанин пре њега није видео са америчког копна. Пред њим се простирала водена површина толико огромна да нико од присутних није могао ни да наслути њене стварне размере. Балбоа је ушао у воду, са мачем у једној и заставом шпанске круне у другој руци, и свечано прогласио то море, као и све земље које оно запљускује, власништвом шпанског краља.
Тешко је пронаћи призор који боље описује људску самоувереност. Један човек стоји до колена у води и присваја највећи океан на Земљи.
Данас знамо да је то био Тихи океан. Балбоа га није тако назвао. За њега је то било Јужно море, јер се са места на којем је стајао простирало према југу. Назив „Тихи океан“ даће тек неколико година касније Фернандо Магелан, након што га је прешао током свог историјског путовања. Још важније, Балбоа није био први човек који је знао да то море постоји. Народи који су вековима живели на обалама Пацифика, као и домородачки водичи који су га довели до тог места, одавно су познавали пут до њега. За њих то није било откриће. За Европу – јесте.
У томе лежи једна од највећих историјских иронија. Балбоа није открио нови океан. Он је открио незнање Европе.
До тог тренутка многи су веровали да су се после Колумбових путовања главне контуре света већ назирале. А онда је један поглед са брда показао да иза новооткривеног копна лежи још једно море. Не залив. Не уски пролаз. Него пространство које ће се испоставити као највећи океан на планети. У једном тренутку све карте постале су недовршене. Свет се није променио. Променило се људско разумевање света.
Ипак, најупечатљивији тренутак није био поглед са врха, већ чин који је уследио на обали. У правној и политичкој логици свога доба, подизање заставе и свечана изјава били су довољни да се огромна пространства прогласе поседом круне. Данас та сцена делује готово надреално. Човек који не зна где се океан завршава, колико је широк, шта се налази с друге стране, па чак ни колико ће генерација бити потребно да га неко први пут преплови, проглашава га власништвом свог владара.
Историја ретко нуди тако чист симбол људске потребе да све што види претвори у „своје“.
Судбина је, међутим, имала необичан смисао за иронију. Само шест година касније, човек који је Европи проширио хоризонт завршио је пред судом, оптужен за издају и заверу. Политички ривали нису били импресионирани чињеницом да је пронашао ново море. Године 1519. Балбоа је погубљен одсецањем главе. Човек који је симболично присвојио највећи океан на свету није успео да сачува ни сопствени живот.
Океан, наравно, није приметио ни тренутак када је застава подигнута, ни тренутак када је њен носилац погубљен. Наставио је да удара о исте обале као што је чинио хиљадама година пре Балбое и наставља то да чини и данас. Царства су се смењивала, границе прекрајале, карте поново цртале, али вода није знала да је икада била нечије власништво.
Можда је зато овај призор један од највећих историјских апсурда. Не зато што је један човек угледао нови океан, већ зато што је поверовао да је довољно да закорачи у њега како би постао његов господар. Историја нам непрестано показује колико су људске амбиције велике. Природа нас, стрпљиво и без иједне речи, подсећа колико су кратког века.