Постоји једна фотографија света из 1962. године која данас делује готово нестварно. На њој нема експлозија, нема војника у јуришу, нема рушевина. Само људи у оделима, затворене просторије, телефони, пепељаре и лица која не спавају данима. Али управо тих октобарских дана свет је био ближи нуклеарном рату него икада у својој историји.
У Вашингтону су генерали тражили напад. У Москви су команданти на терену већ имали тактичко нуклеарно оружје. На Куби су совјетске ракете стајале под тропским сунцем, а амерички бродови затварали обруч око острва. Између две суперсиле није постојала директна, тренутна линија комуникације. Поруке су путовале споро, дипломатским каналима, преко амбасада, телеграма и преводилаца. У неким тренуцима, светска судбина зависила је од тога колико брзо ће неко дешифровати текст или правилно протумачити реченицу.
Кубанска криза није оставила само страх. Оставила је и једно дубоко, готово физичко неповерење према кашњењу.
Зато су се већ следеће године, 1963, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез договорили о успостављању директне линије комуникације између Кремља и Беле куће — система који ће ући у историју под романтичним и помало застрашујућим именом: „црвени телефон“.
У стварности, телефон готово да није ни постојао.
Није било црвене слушалице на столу председника, нити драматичног звона као у холивудским филмовима. Прва верзија система била је далеко хладнија и техничкија: телепринтерска линија која је омогућавала да поруке директно путују између две престонице. Американци су се чак противили класичном телефонском разговору јер су сматрали да би у тренуцима кризе глас, интонација, акценат или лош превод могли створити додатну панику. Текст је деловао безбедније. Спорије за човека, али сигурније за планету.
Линија је ишла необичном путањом: из Вашингтон преко Атлантика до Европе, затим кроз Уједињено Краљевство, Данска, Шведска и Финска, па тек онда у Москву. Хладни рат је био толико испуњен сумњом да су и каблови морали пажљиво да бирају пут.
Прва тест-порука коју су Американци послали Совјетима није била политичка претња нити дипломатска формулација. Била је то чувена реченица која садржи сва слова латинице:
„The quick brown fox jumps over the lazy dog.”
Совјети су одговорили мирно и готово бирократски. Свет је одахнуо не зато што је непријатељство нестало, већ зато што је коначно постојао начин да две нуклеарне силе разговарају пре него што ракете полете.
И можда је баш у томе најчуднија слика двадесетог века: у добу када је човечанство направило оружје способно да уништи цивилизацију, најважнији технолошки изум постао је — бржи начин да се пошаље порука.
Не да би се ратовало. Него да би се спречило да свет нестане због неспоразума.