У Паризу почетком XX века човек је могао да уради много необичних ствари. Могао је да се попне на Ајфелову кулу, да је фотографише, да седне испод ње и попије кафу. Алберто Сантос-Димон је имао бољу идеју: да направи летелицу којом ће је обићи.
Био је Бразилац, син богатог произвођача кафе, који је у Париз стигао као младић и врло брзо се заинтересовао за једну од највећих људских опсесија тог времена — како да човек престане да зависи од земље. Док су други гледали у небо и маштали о летењу, Сантос-Димон је имао непријатну навику да машту претвара у машину.
Није му било довољно да лети. Хтео је да управља летом.
У то време ваздухопловство још није изгледало као озбиљна индустрија. Дирижабли су били огромне, незграпне летелице испуњене водоником, са моторима који су звучали као да су позајмљени из неке радионице. Ипак, Сантос-Димон је веровао да управо они могу да реше један велики проблем: човек не само да треба да се подигне у ваздух, већ треба да може да одлучи куда ће у ваздуху да иде.
Зато је почео да прави сопствене летелице. До 1901. године већ је имао неколико дирижабала иза себе. Његов број 6 био је дугачак око 33 метра и покретан мотором од 20 коњских снага. Данас то звучи смешно мало за летелицу, али тада је двадесет коњских снага било довољно да човек са огромним балоном изнад главе покуша нешто што је већини људи изгледало као прилично лоша идеја.
Сантос-Димон је 19. октобра 1901. полетео са париског терена за ваздухоплове у Сен Клуу. Циљ је био Ајфелова кула.
Постојала је и озбиљна мотивација. Богати индустријалац Анри Дојч де ла Мерт понудио је награду од 100.000 франака првом ваздухопловцу који успе да својим управљивим дирижаблом полети из Сен Клуа, обиђе Ајфелову кулу и врати се на полазну тачку у року од 30 минута. Пола награде било је намењено пилоту, а друга половина његовим помоћницима и радницима.
Сантос-Димон је полетео. Лет није био никаква елегантна разгледница Париза. Ветар је правио проблеме, дирижабл је било тешко контролисати, а Сантос-Димон је морао да се бори са машином која је била далеко мање послушна него што би човек желео када се налази високо изнад града.
Ипак, успео је да обиђе Ајфелову кулу и врати се према полазној тачки.
Трка је трајала нешто дуже од прописаних 30 минута, па је уследила расправа да ли је награда заиста освојена. Комисија је на крају признала његов успех, уз одређене резерве око времена, а Сантос-Димон је постао једна од најпознатијих личности раног ваздухопловства.
Он је, међутим, био много више од човека који је једном обишао Ајфелову кулу. У Паризу је постао права знаменитост. Возикао се градом у својим летелицама, појављивао се у отменом друштву и живео као човек који је успео да споји богатство, технику и прилично необичан карактер.
Био је препознатљив и по одевању. Носио је крут шешир, одела по мери и високе крагне, а његов изглед је био толико упечатљив да су га Парижани лако препознавали. Још занимљивије, није се понашао као типични богаташ који из даљине финансира нечије експерименте. Он је сам седао у своје летелице и тестирао их.
Понекад је то значило и прилично непријатне ситуације.
Један од његових дирижабала се 1901. године срушио на хотел у Паризу. Сантос-Димон је остао жив, али је летелица била уништена. То га није убедило да је можда време да се врати безбеднијим хобијима.
Напротив. Наставио је да прави нове летелице. Касније је прешао и на авионе. Његов 14-бис из 1906. године остварио је један од првих јавно документованих летова авиона у Европи који је полетео сопственом снагом, без катапулта или спољне помоћи. Сантос-Димон је за тај лет добио награду француског Аероклуба.
Његов значај за историју ваздухопловства зато није само у једном спектакуларном лету око Ајфелове куле. Он је припадао генерацији људи која је у време када авион још није био поуздана машина почела да решава најосновнији проблем: како направити нешто што ће човека подићи у ваздух, а затим га послушати када каже куда жели да иде.
Сантос-Димон никада није постао класични индустријалац ваздухопловства. Није направио ваздухопловно царство. Његова слава била је више лична, готово романтична — човек, машина и небо.
Управо зато је његова фотографија са почетка века толико симпатична: човек у оделу и шеширу стоји поред летелице која изгледа као да је неко спојио балон, мотор, чамац и врло храбру идеју.
У време када је већина људи још увек гледала Ајфелову кулу са земље, Сантос-Димон је погледао у њу и практично рекао:
„Лепа је. Само да видимо како изгледа са друге стране.“ И можда је управо то једна од најлепших особина пионира: док већина људи гледа препреку, неко други у њој види обилазницу.