У земљи растрзаној ратом, где су поља била више бојишта него њиве, а круна Француске доведена у питање, рођена је девојчица која није припадала ни двору ни витешком реду, већ тишини сеоског живота.
У селу Домреми, на истоку Француске, око 1412. године, одрастала је Јованка Орлеанка. Кћи сељака, неписмена, без војног искуства, али дубоко укорењена у веру која је у то време била више од утехе – била је објашњење света.
Француска је већ деценијама била захваћена Стогодишњим ратом, дугим и исцрпљујућим сукобом са Енглеском. До тренутка када Јованка ступа на историјску сцену, велики делови земље били су под енглеском контролом, а легитимитет француског престолонаследника доведен у сумњу.
Гласови који су променили ток историје
Према сопственим сведочењима, Јованка је у тинејџерским годинама почела да слуша „гласове“, које је тумачила као поруке светитеља. Они су јој, веровала је, дали задатак: да помогне Француској и доведе до крунисања законитог краља.
Та тврдња, у времену дубоке религиозности, није одмах одбачена као немогућа. Напротив, у очајању једне државе, чак је и таква прича могла постати искра наде.
После низа провера и испитивања, Јованка је добила прилику да стане пред престолонаследника, Шарла VII. Историјски извори потврђују да је оставила снажан утисак, довољан да јој се повери оно што је до тада било незамисливо – учешће у војној мисији.
Опсада Орлеана – тренутак преокрета
Град Орлеан био је под опсадом енглеских снага и његов пад значио би готово сигуран крај отпора. У пролеће 1429. године, Јованка се придружује француској војсци.
Иако није била војсковођа у класичном смислу, њено присуство имало је снажан морални ефекат. Са заставом у руци, у оклопу који је постао симбол, стајала је тамо где се очекивала храброст. У кратком времену, опсада је разбијена.
Победа код Орлеана није била само војни успех, била је психолошки преокрет. Француска, која је до тада губила, поново је поверовала да победа није немогућа.
Након Орлеана, Јованка је наставила да прати војску у низу успеха који су отворили пут ка Ремсу, традиционалном месту крунисања француских краљева.
У јулу исте године, Шарл VII крунисан је за краља Француске. Јованка је стајала уз њега.
Тај чин био је испуњење онога што је, према сопственим речима, сматрала својом мисијом.
Фото: Википедија
Заробљавање и суд
Али историја ретко оставља простор за дуготрајну славу.
Већ наредне године, у мају 1430. године, Јованка је заробљена од стране бургундских снага, савезника Енглеза. Предата је енглеским властима и изведена пред црквени суд у Руану.
Суђење које је уследило остало је забележено у бројним документима. Оптужбе су укључивале јерес и непослушност цркви. Процес је био сложен, али исход је био готово унапред одређен.
Јованка Орлеанка осуђена је на смрт.
30. маја 1431. године, на градском тргу у Руану, Јованка је спаљена на ломачи. Имала је око деветнаест година.
Сведочења говоре о мирноћи са којом је прихватила крај, држећи се вере до последњег тренутка. Али смрт није била крај њене приче.
Двадесет пет година касније, након поновног суђења, пресуда је поништена, а Јованка проглашена невином. Вековима потом, њено име наставило је да расте, од историјске личности до симбола.
Коначно, почетком двадесетог века, Католичка црква ју је прогласила светицом.
Између историје и легенде
Јованка Орлеанка остаје једна од ретких личности у историји у којој се чињенице и симболика не искључују, већ преплићу.
Историја бележи девојку која је учествовала у кључним догађајима Стогодишњег рата, чије је деловање имало стварне последице. Али сећање је од ње створило више од тога – симбол вере, отпора и снаге која не произилази из положаја, већ из уверења.
У времену када су судбине држава одлучивали краљеви и војсковође, једна сеоска девојка успела је да уђе у тај круг и да га промени.
И зато њено име не припада само Француској, нити само историји. Оно припада причама у којима појединац, упркос свему, помера ток света.