Када једна држава одлучи да светску спортску манифестацију искористи као скупоцену кулису за поправљање сопственог историјског имиџа, стварност и безбедност често постају прве жртве те маркетиншке опсесије. Жеља да се пред камерама прикаже савршено, лежерно друштво, потпуно очишћено од сећања на мрачну прошлост, може одвести у крајност у којој се стварне претње проглашавају за непожељну параноју. Минхен је почетком септембра 1972. године постао позорница управо такве заслепљености, где су организатори Олимпијских игара, у паничном страху од појављивања наоружаних чувара који би покварили слику новог, мирољубивог времена, широм отворили врата трагедији која је заувек променила спортску повесницу.
Немачке власти су за ове Игре спремиле званични слоган „Игре радости”, са јасном намером да избришу тешку сенку нацистичке Олимпијаде одржане у Берлину тридесет шест година раније. У тој грозничавој тежњи ка козметичком савршенству, безбедносни протоколи су свесно деградирани на ниво позоришне представе. Чувари у Олимпијском селу били су потпуно ненаоружани, одевени у светлоплаве тренерке, а примарни задатак им је био да изгледају љубазно, као пријатељски расположени суседи, а не као сила која треба да реагује у случају опасности. Ограда око комплекса била је толико ниска и симболична да су је сами спортисти свакодневно прескакали када су се касно ноћу враћали из градског провода, што је бирократија прећутно одобравала како се не би стварао утисак строге контроле.
Иронија ове организационе самоароганције постаје потпуна када се погледају упозорења која су претходила догађајима. Полицијски психолог Георг Зибер добио је задатак од организационог комитета да пре почетка такмичења изради могуће кризне сценарије како би се предвиделе потенцијалне претње. Зибер је саставио детаљну листу од двадесет шест ситуација, а под бројем двадесет један нашао се сценарио који је готово у милиметар предвидео оно што ће се догодити: палестински екстремисти упадају у смештај израелске делегације, убијају неколико спортиста и узимају таоце захтевајући ослобађање затвореника.
Када је овај извештај предат шефовима организације, они су га спремили у фиоку, прогласивши га параноичним и неприхватљивим за концепт модерних Игара, уз опаску да би припрема за такав догађај уплашила госте и уништила празничну атмосферу.
Када је у раним јутарњим сатима петог септембра група наоружаних припадника организације Црни септембар прескочила ограду — уз помоћ америчких спортиста који су наивно мислили да помажу колегама да се ушуњају у село — уследио је бруталан судар са занемареном реалношћу.
Напад на зграду у улици Коноли број тридесет један открио је потпуни аматеризам безбедносних служби, које нису имале ни обучене антитерористичке јединице, ни адекватну опрему, ни јасан ланац командовања. Док је криза трајала, Међународни олимпијски комитет је сатима одбијао да прекине такмичења; неколико стотина метара од места где су израелски спортисти држани као таоци са цевима на слепоочницама, на олимпијским борилиштима су се и даље одвијале трке и скокови, док је публика пратила резултате на семафорима, несвесна да присуствује најбизарнијем спортском дану у историји.
Финални чин неспособности и заслепљености одиграо се током хаотичног покушаја спасавања на војном аеродрому Фирстенфелбрук. Локалне власти су пребациле отмичаре и таоце хеликоптерима на ову локацију, планирајући заседу без иједног правог снајперисте, без радио-веза између полицајаца и без оклопних возила која су заглавила у саобраћајној гужви у Минхену јер нико није блокирао путеве. Када је почела насумична размена ватре, постало је јасно да је бирократска тврдоглавост, која је одбијала да призна грешке и ангажује војску или стране стручњаке из чистог државног поноса, потписала смртну пресуду за преосталих девет израелских спортиста. Највећи пораз доживео је управо онај имиџ који су политичари тако пажљиво градили: свет је уживо, преко телевизијских екрана, пратио пропаст једног импровизованог система који је пао под теретом сопствене сујете.
Покушај да се стварност сакрије иза вештачког осмеха и светлоплавих тренерки завршио се највећом могућом лекцијом о томе да се безбедност не купује паролама и козметичким улепшавањем. Игре су, након једног дана паузе, настављене под притиском одлуке да спорт мора бити изнад терора, али атмосфера радости се никада није вратила у Минхен. Овај догађај је остао да трајно сведочи о томе како уображеност оних који воде представу може да угаси олимпијски пламен брже од било које непогоде, подсећајући нас да се иза сваке жеље за савршеном спољашњом политичком кулисом често крије застрашујућа неспремност за суочавање са стварним светом, чији су рачуни на крају увек превисоки и крвави.
У овом суровом сукобу са стварношћу на аеродрому и у Олимпијском селу, живот је изгубило укупно седамнаест особа. Првобитни биланс у самој згради обухватио је двојицу израелских спортиста који су пружили отпор одмах на почетку напада, док је преосталих деветора талаца убијено током хаотичне акције на писти Фирстенфелбрука.
Поред једанаест чланова израелске репрезентације, у унакрсној ватри и експлозијама погинуо је и један немачки полицајац, док је са друге стране страдало пет од укупно осам нападача, остављајући за собом трајан биланс неспособности система који је мислио да огласима и лепим жељама може умирити стварни свет.