Када су у марту 1888. године француске новине грешком објавиле некролог под насловом „Трговац смрћу је мртав“, шведски изумитељ Алфред Нобел, рођен 21. октобра 1833. године у Стокхолму, имао је бизарну привилегију да прочита шта свет заиста мисли о његовом животом делу. Новинар је, наиме, помешао Алфреда са његовим братом Лудвигом који је преминуо у Кану, али је текст био немилосрдан: описао га је као човека који се обогатио проналазећи начине да се што више људи убије брже него икада пре. Текстови у штампи дубоко су потресли педесетпетогодишњег хемичара, суочивши га са чињеницом да ће у историји остати упамћен искључиво као творац разарања.
Све је почело из чисте практичне и безбедносне нужде. Нобел је деценијама радио са нитроглицерином, изузетно нестабилним и опасним течним експлозивом који је летео у ваздух на најмањи потрес. Током једног експеримента у породичној лабораторији у Хеленеборгу 1864. године, у стравичној експлозији погинуло је петоро људи, укључујући и његовог најмлађег брата Емила. Опседнут идејом да ову сила укроти, Нобел је 1867. године патентирао изум тако што је течни нитроглицерин помешао са порозном силиконском земљом, претварајући га у стабилну пасту која се могла безбедно транспортовати и обликовати у штапиће. Назвао га је динамит.
Иза фасаде строгог индустријалца критиле су се, међутим, карактеристике које се ретко везују за магната војне индустрије. Нобел никада није завршио универзитет нити стекао формалну диплому, али је течно говорио пет језика, патио од хроничне хипохондрије и у самоћи писао песме и позоришне драме на енглеском језику.
Његово једино драмско дело, скандалозна трагедија о италијанској племићкој породици Чени, штампано је непосредно пре његове смрти, али је читав тираж осим три примерка спаљен јер су га црквене власти прогласиле за чисту јерес. Парадоксално, човек који је патентирао 355 изума и контролисао више од деведесет фабрика експлозива широм света, себе је у приватним писмима описивао као идеалисту и пацифисту.
Нобел је имао специфичну теорију: веровао је да ће стварање оружја толико деструктивног и разорног приморати светске силе да потпуно одустану од ратовања, јер би нови сукоб означавао тренутно узајамно уништење. Међутим, пресудну улогу у његовом коначном заокрету имала је аустријска грофица Берта фон Зутнер. Она је 1876. године кратко радила као његова секретарица у Паризу, а након што га је напустила да би се удала, са Нобелом је одржавала карактеристично доживотно дописивање о миру и штетности трке у наоружању. Управо га је њена књига „Доле оружје!“ и дугогодишњи притисак навео да у тестаменту предвиди и посебну категорију за борбу против рата — чиме је Берта 1905. године постала и прва жена добитница Нобелове награде за мир.
Када је читао свој прерано објављени некролог, Нобел је схватио да га свет не доживљава као мировњака већ као инжењера деструкције. Годину дана пре смрти, у Шведско-француском клубу у Паризу 1895. године, саставио је тестамент мимо знања сопствене породице и адвоката. Завештао је чак 94% свог огромног богатства за успостављање фондације која ће сваке године додељивати награде онима који су учинили највеће добро за човечанство. Чланови његове родбине били су толико огорчени што су остали без насметнутог милионског наследства да су годинама покушавали да оборе тестамент на суду, док је шведски краљ Оскар II у почетку одбијао да подржи фондацију тврдећи да је „непатриотски“ делити шведски новац странцима.
Алфред Нобел је умро 1896. године у Санрему, потпуно сам, остављајући за собом један од најнеобичнијих заокрета у историји. Човек чији су фабрички димњаци деценијама пунили складишта свих европских армија, успео је да помоћу сопственог тестамента потпуно преусмери сопствено наслеђе — оставивши име које данас асоцира на врхунски људски ум и борбу за мир, уместо на паклену пасту која га је обогатила.