У понедељак, 19. октобра 1987. године, Волстрит је доживео нешто што је до тада изгледало готово незамисливо. За само један дан Dow Jones Industrial Average пао је 508 поена, односно 22,6 одсто. Био је то највећи процентуални једнодневни пад у историји америчког берзанског индекса – и рекорд који, упркос свим каснијим кризама, још није оборен.
Назвали су га „Црни понедељак“, што звучи као да је берза тог јутра једноставно одлучила да поквари расположење целом свету. У стварности, иза тог једног дана стајала је комбинација страха, превисоких цена акција, све већег трговинског дефицита Сједињених Држава, високих каматних стопа и једне нове ствари која ће убудуће постати изузетно важна: компјутера који су почели да тргују брже него што људи могу да размишљају.
Неколико година пре краха америчко тржиште акција снажно је расло. Између августа 1982. и августа 1987. Dow Jones је порастао више од 200 одсто. Инвеститори су зарађивали, оптимизам је растао, а берза је све више личила на место где је најбоља стратегија једноставно – бити унутра.
Онда је почетком октобра расположење почело да се мења. До четвртка, 15. октобра, Dow је већ пао више од 3 одсто. У петак је уследио још већи пад. Викенд није донео смирење. У понедељак ујутру, када је берза отворена, продавци су већ били спремни. Проблем је био што су овога пута сви желели да продају у исто време.
Некада је берзански брокер добијао налог од клијента, телефонирао, записивао, прослеђивао налог даље и чекао да се трансакција изврши. Осамдесете су донеле нешто много брже: компјутеризоване системе који су могли да реагују на промене цена и аутоматски покрену продају. Једна продаја је снижавала цену, пад цене активирао је нову продају, нова продаја изазивала је још већи пад.
Тако се страх претварао у алгоритам. До краја дана Dow Jones је изгубио 508,32 поена. Са тржишта је за неколико сати нестала огромна количина папирне вредности. Инвеститори су гледали бројке које падају брзином коју нису могли да прате.
Берза није била једина која је претрпела удар. Падови су се проширили на финансијска тржишта широм света. У Хонгконгу је пад био још драматичнији, а снажни губици забележени су и у Великој Британији, Аустралији и другим земљама. Испоставило се да је светска финансијска трговина већ била довољно повезана да један лош дан у Њујорку више није могао да остане само њујоршки проблем.
Најчудније је, међутим, што после свега није уследила она врста економске катастрофе коју би човек очекивао после пада од готово четвртине вредности индекса за један дан. Сједињене Државе нису упале у велику депресију налик оној из 1929. године. Федералне резерве су реаговале снажно, обезбеђујући ликвидност финансијском систему, а тржиште се постепено стабилизовало.
Већ наредних дана почео је опоравак. То не значи да је Црни понедељак био безопасан. Био је озбиљно упозорење да се финансијски систем променио и да нова технологија може да појача, а не само да убрза трговину.
Ту се појављује најзанимљивији парадокс читаве приче. Компјутери су требало да учине берзу рационалнијом и ефикаснијом. Тог дана помогли су да људски страх постане бржи.
После краха уведене су нове мере заштите, укључујући такозване „прекидаче“ који могу привремено да зауставе трговање када цене падну превише нагло. Идеја је једноставна: ако људи више не могу да мисле јер све пада пребрзо, можда је најбоље на тренутак – зауставити машину.
Назив „Црни понедељак“ данас звучи готово познато јер је берзанска историја већ имала своје црне дане. Црни четвртак 1929. године био је један од симбола почетка Великог краха, а неколико дана касније уследио је и Црни уторак, 29. октобра 1929. године.
Између њих и каснијих берзанских падова остао је један календарски необичан дан: понедељак који је показао да се историја финансијске панике променила.
Године 1929. људи су се гурали око телеграфа и чекали вести са берзе. Године 1987. информације су путовале много брже, а компјутери су већ могли да реагују готово тренутно.
Паника, међутим, није постала паметнија. Само је добила бржу везу.