Побуном групе генерала против владе „Народног фронта“ Мануела Асање, 17. јула 1936, пре 90 година, у Шпанији је почео грађански рат, дубок идеолошки сукоб који је умногоме најавио трагедију Другог светског рата.
Ма колико био условљен међународним околностима, истина је исто тако да је Грађански рат у Шпанији био последица тешког јаза унутар земље.
Пошто је оборена монархија 1931. републикански режим показаће се као неспособан да стабилизује прилике у земљи. Пре свега, нова власт била је суочена са широким социјалним покретима који су тежили преузимању земље, аграрној реформи.
На сцени је била лепеза политичких актера са радикално супротстављеним захтевима. На удару је посебно била Црква, између осталог и као велики поседник.
Огроман део популације налазио се у сасвим незавидној ситуацији, на ивици глади. Ваља имати у виду да су последице глобалне економске кризе тада биле свеприсутне, и несумњиво су међу узроцима сукоба и рата који се у Шпанији догодио. Паралелно, постојала је магловита и уосталом сасвим нереална представа Совјетског Савеза као тобожњег раја малих људи, другде обесправљених.
Револуционарима насупрот стајали су не само, како би се очекивало, велепоседници, него и највећи део средњих слојева.
Официрски кор Шпаније био је нека врста затворене касте која се саморепродукује, готово искључиво састављен од традиционалнистички опредељених римокатолика, углавном са аристократским звањима. Отуда позната локална изрека – „Војска је кичма отаџбине“.
Црвени терор који је током републике био видан, не само у виду отимања земље, одбацивања поретка, штрајкова, таласа пљачки, него и бројних убистава, изазвао је пођеднако крваву реакцију.
Резултати избора фебруара 1936. када је владу преузео „Народни фронт“ блок левице, укључујући и најрадикалније групе, анархисте и комунисте, и део политичког центра, никако нису водили смиривању. Анархосиндикалисти у тој фази започињу масовно заузимање предузећа и институција, највише у Каталонији, уз колективизацију земље, ослобађање свих претходно заточених, што је све било пропараћено бројним убиствима.
Пре избијања Грађанског рата и у његов раној фази у Шпанији је убијено око 6.800 свештенх лица, међу њима 13 епископа и преко 2.300 монаха, 283 часне сестре.
Војна побуна започела је 17. јула. Превратници су у старту постигли делимичан успех. Војска се поделила, нешто већи део остао је лојалан легалној влади „Народног фронта“.
Првобитно, преврат је предводио генерал Хозе Санхурхо, који међутим свега неколико дана затим гине у авионској несрећи.
Тек потом у први план избија Франциско Франко, претходно заповедник Војне академије у Сарагоси, ветеран рата у Мароку, када је 1926. са свега 34 године постао најмлађи генерал Европе. Формално, за главнокомујућег је изабран на састанку највиших генерала у Саламанки 21. септембра 1936. да би његова неприкосновена позиција коначно била потврђена 1. октобра у Бургосу.
Иако су републиканици били бројнији, та слика је заправо варљива. Са једне стране, на левој страни се налазила лепеза делом и супротстављених група, уз десетине хиљада добровољаца са разних страна света. Њима насупрот стајало је малобројније, али углавном чврсто језгро професионалних војника, који су притом имали скорашње ратно искуство у Мароку, уз такође прекаљене колонијалне трупе и хиљаде немачких и италијанских добровољаца.
Иако је Италијана свеукупно било неупоредиво више него Немаца (највише око 5.000) управо су ови други пресудно помогли стварање мостобрана којим је главнина Франкових трупа пребачена из Марока у Шпанију.
Петог дана побуне републиканци су изгубили кључну поморску базу у Феролу, Галисија, на северозападу земље.
Симболички, важан моменат било је спасавање бранилаца Алказара у Толеду, 27. септембра те године, где се налазила војна школа коју су републиканци опседали од 21. јула. Заповедник пуковник Москардо одбио је да је преда и пошто су заробили његовог сина који је тиме жртвован.
Националисти, како су противнике владе „Народног фронта“ убрзо прозвали, изненађујућим продором из Галисије ослободили су 17. октобра такође опседнути Овиедо у Астурији, на крајњем северу земље.
Офанзива на Мадрид коју су тада започели доживела је фијаско у новембру. Био је то почетак трогодишње опсаде града. На Југоистоку земље републиканци су поражени у борбама за Малагу 8. фебруара 1937.
Вероватно једину крупну победу републиканци су постигли током Битке код Гвадалахаре марта 1937. Месец дана потом догодило се разарање Гернике од стране немачке Легије Кондор, које је постало симбол за све противнике Франка, као што је за његове присталице Алказар имао посебну тежину.
Републиканска кампања на Ебру испоставила се као неуспех, новембра 1938.
Када су Франкове трупе освојиле Каталонију током прва два месеца 1939. рат је практично решен. Барселона је заузета 26. јануара а Мадрид 28. марта, да би Франко потпуну победу прогласио 1. априла 1939.
Шпанију је тада напустило приближно пола милиона људи, од чега око половине цивили. Укупне жртрве рата и даље су предмет полемика, наводе се процене од више стотина хиљада до миллион.
Дубок идеолошки сукоб, и у том смислу јасан наговештај и својеврсна позорница Другог светског рата, темељно је разорио Шпанију.
Дубина идеолошке искључивости у том рату била је готово верске природе.
Републиканци су тако своју борбу представљали као рат за слободу против тираније, мрачњаштва и фашизма. Илустрација како су је они видели јесте и анархистичка парола ношена на заставама – „Ни бог, ни држава, ни шеф“.
Њима насупрот националисти су тврдили да су носиоци реда и сигурности, те да се боре против безбожника и убица. Верска димензија је заиста многима била кључна. Док су једни систематски уништвали цркве и убијали свештенике, као оличење реакције, супротна стране је чак прогласила крсташки рат.
Совјети су иначе помоћ републици наплаћивали у злату. Од 704 тона злата колико је Шпанија тада поседовала, 510 је завршило у Москви. Преостале 194 тоне доспеле су у Француску, по истом основу.
Стаљин је републиканцима доставио до 806 авиона, 362 тенка и око 1.800 артиљеријских оруђа, уз највише 3.000 војних инструктора. Занимљиво је да је други највећи снабдевач наоружањем републиканаца била Пољска.
Колико се зна, у саставу републиканских формација, у интернационалном бригадама борило се 1664 Југословена, на страни националиста било их је свега неколико.
Шпанија ће се поступно опоравити тек шездесетих привредним бумом који је назван „Шпанско чудо“ због стопе раста у земљи која је годинама била преко шест процената.
Франциско Франко овај свет напустиће новембра 1975.
Режим који је устројио, изразито реакционаран, одбачен је пошто је краљ Хуан Карлос Бурбонски кога је он припремао за преузимање власти и васпитавао, убрзо увео демократски поредак.