Тог дана у Крагујевцу није произведен аутомобил који ће по техничким карактеристикама задивити свет. Био је мали, имао је мотор од свега 767 кубика и око 25 коњских снага, а дугачак нешто више од три метра. Ипак, аутомобил који је 18. октобра 1955. године изашао из фабрике Црвена застава ући ће у историју много дубље него што су његове димензије наговештавале. Рођен је — фића.
Званично, звао се Застава 750, а његов отац није био југословенски конструктор већ италијански Фијат 600. Југославија је са Фијатом склопила уговор о лиценцној производњи, па је у Крагујевцу започета производња малог аутомобила који је већ освајао европско тржиште. Први примерци су, практично, били лиценцна верзија италијанског модела. Временом ће Застава уносити сопствене измене, а фића ће постати толико домаћи да ће мало ко размишљати о томе да је његово породично стабло заправо италијанско.
У почетку је, међутим, постојала једна прилично озбиљна препрека: није свако могао да га купи. Аутомобил је био мањи и приступачнији од многих других, али сопствени аутомобил у Југославији педесетих и шездесетих година и даље није био нешто што се подразумева. За многе породице фића је представљао прелаз из једног начина живота у други. До тада су се на путовања ишло возом, аутобусом, позајмљеним аутомобилом или се једноставно није ишло далеко. Са фићом је одједном било могуће рећи: идемо на море — и заиста кренути.
Тај мали аутомобил имао је мотор позади и погон на задње точкове, што му данас даје готово симпатичан призвук старе аутомобилске технике. Основни Фијатов модел имао је четвороцилиндрични мотор запремине 633 кубика, а домаћа Застава 750 добила је снажнији мотор од 767 кубика. Највећа брзина није била разлог за хвалисање. У зависности од верзије и услова, фића је могао да достигне око 100 километара на час.
Данас нам то звучи као прилично спор начин да се стигне било куда. У оно време било је сасвим довољно.
Посебна прича је његов надимак. „Фића“ није било службено име аутомобила. Надимак се везује за популарни стрипски лик Фићу, који је објављиван у „Политици“ и био добро познат читаоцима. Мали аутомобил је тако добио име које је било много лакше изговорити него „Застава 750“. Временом је надимак постао толико снажан да су генерације људи једноставно заборавиле да је аутомобил икада имао друго име.
Фића је, међутим, врло брзо престао да буде само породични аутомобил. Користили су га милиција, пошта, различите службе, предузећа, ауто-школе, а постојао је и као такси. Његова мала величина била је предност у градовима чије улице нису биле прављене за данашње гломазне аутомобиле. Лако се паркирао, мало је трошио и могао је да стигне тамо где већи аутомобили нису били нарочито спретни.
Најзанимљивији део приче ипак није у његовим техничким карактеристикама, већ у броју људи који су га доживљавали као свој први прави комад слободе.
Фића је возио породице на летовање, младенце после венчања, студенте кући за празнике, раднике на посао и читаве породице са пртљагом који је, по данашњим мерилима, вероватно захтевао више маште него простора. Кров је постајао граница до које се може натоварити, гепек је имао своју математику, а путовање на море било је подухват који је почињао много пре него што се угледа Јадран.
До 1985. године, када је производња коначно престала, у Крагујевцу је произведено више од 900.000 примерака Заставе 750. Мали аутомобил који је почео као лиценцни италијански модел тако је постао један од најпрепознатљивијих симбола југословенске свакодневице.
Његова прича је занимљива и зато што показује како историјски симболи понекад настају без икакве намере да постану симболи. Нико 1955. године није морао да каже: „Направићемо аутомобил који ће једног дана људи памтити са носталгијом.“ Направљен је мали, релативно једноставан и приступачан аутомобил. Остало је урадио живот.
Фића је временом добио огреботине, промене власника, кућне поправке, пртљаг на крову, децу на задњем седишту и приче које нису могле да стану у фабрички каталог. Зато данас, када видимо стару Заставу 750, не гледамо само у аутомобил од лима и метала. Гледамо у време када је имати свој мали ауто значило имати могућност да сами одлучите куда идете.
Фића није био брз. Није био раскошан. Није имао климу, електричне подизаче стакала, навигацију, сензоре за паркирање, па чак ни много простора за ноге. Ипак, успео је нешто што многи много савременији аутомобили нису. Повео је читаве генерације људи негде где пре њега нису тако лако могли да стигну.