Постојала су времена када је човек, ако жели да нестане, морао само да затвори врата, навуче завесе и угаси светло. Приватност није била право о коме се много размишљало, јер је деловала природно, готово физички уграђено у свакодневни живот. Државе су, наравно, одувек шпијунирале. Империје, краљевства, тајне полиције и диктатуре вековима су покушавале да читају туђа писма, прислушкују разговоре и убацују доушнике у туђе животе. Али чак и најмоћније полицијске државе прошлости имале су један проблем: надзор је био спор, скуп и ограничен људским капацитетима.
Источна Немачка је, рецимо, осамдесетих година имала озлоглашени Штази, један од најразвијенијих система унутрашњег надзора у модерној историји. Процењује се да је Штази користио стотине хиљада доушника како би пратио сопствене грађане, отварао писма, снимао разговоре и правио досијее дебеле као књиге. Ипак, чак и такав систем морао је да се ослања на људе, папире, архиве и физичко праћење. Надзор је имао границе.
Онда је дошао интернет. А са њим и свет у коме човек више није морао бити праћен споља, јер је почео добровољно да оставља траг о свему што ради.
Када је 2013. године тридесетогодишњи Едвард Сноуден, бивши сарадник америчке Националне безбедносне агенције, однео новинарима хиљаде поверљивих докумената, многи су очекивали класичну политичку аферу, још један скандал у дугој историји шпијунаже великих сила. Али оно што је свет открио било је много узнемирујуће, јер није говорило само о Америци, нити само о тајним службама. Говорило је о почетку нове цивилизације.
Сноуденови документи показали су да су модерне државе, уз помоћ технолошких компанија и глобалне инфраструктуре интернета, постепено изградиле систем масовног прикупљања података какав ни најпараноичнији владари прошлости нису могли да замисле. Телефонски позиви, мејлови, претраге на интернету, локације мобилних телефона, контакти, фотографије, навике, друштвене мреже – све је постало потенцијални материјал за анализу.
Најјезивији део није био у томе што се неко негде прислушкује. То су људи одувек претпостављали. Језиво је било сазнање да је надзор постао инфраструктура света.
До почетка 21. века мобилни телефон још је био уређај који служи да човек позове другог човека. После појаве паметних телефона, нарочито након 2007. године и експлозије друштвених мрежа, телефон је постао нешто сасвим друго: камера, дневник, мапа, адресар, банка, фото-албум, средство за рад, средство за забаву и психолошки продужетак личности.
Човек никада у историји није носио толико података о себи у џепу. И никада их није тако добровољно делио.
Просечан корисник паметног телефона данас оставља стотине, понекад и хиљаде дигиталних трагова дневно – од локације кретања до времена спавања, музике коју слуша, начина на који куца поруке и брзине којом скролује екран. Компаније знају шта гледамо, шта купујемо, шта нас плаши, колико смо будни ноћу и када смо емотивно најрањивији за рекламу.
Свет после Сноудена први пут је масовно схватио да телефони више нису само телефони. Они су сензори. И ту се појављује занимљив парадокс модерног доба. Људи никада нису више говорили о приватности, а никада мање приватности нису имали.
Истовремено, никада није постојала већа потреба да будемо виђени.
Друштвене мреже створиле су цивилизацију у којој човек непрестано производи сопствени надзор. Фотографишемо где смо, шта једемо, кога волимо, шта мислимо, где путујемо, како изгледамо кад смо срећни, тужни или усамљени. Некада су тајне полиције морале да ангажују агенте како би сазнале детаље нечијег живота. Данас људи сами свакодневно постављају сопствени досије на интернет.
И можда је баш то највећа промена модерне ере: надзор више не делује као насиље које долази споља, већ као нешто у чему добровољно учествујемо јер нам заузврат даје пажњу, удобност и осећај повезаности.
Због тога је прича о Сноудену много већа од политике и шпијунаже.
Она је прича о страху модерног човека који постепено схвата да живи у свету где је граница између приватног и јавног почела да нестаје. Не нагло, не кроз једну диктатуру или војни удар, већ тихо, кроз апликације које олакшавају живот, бесплатне сервисе, алгоритме који „боље разумеју наше потребе“ и технологију која сваке године постаје све интимнија. У томе постоји и нешто психолошки узнемирујуће.
Човек је биће које истовремено жели да буде виђено и жели да има место где нико не гледа. Жели публику, али жели и скровиште. Управо зато су друштвене мреже и системи дигиталног надзора толико моћни, они истовремено хране обе те потребе, нудећи видљивост и контролу у истом пакету.
Када данас читамо о старим полицијским државама, о доушницима, прислушкивању и тајним архивама, све то делује грубо, примитивно и далеко. Али можда је најнепријатнија истина модерног света то што будућност надзора није настала из страха, већ из удобности. Људи нису натерани да носе уређаје који их прате. Заволели су их.
И можда је зато Едвард Сноуден постао једна од најсимболичнијих фигура 21. века. Не зато што је открио да државе шпијунирају, то је човечанство знало вековима, већ зато што је показао да је модерни надзор постао толико дубоко уграђен у свакодневни живот да га већина људи више ни не примећује. Као струју. Као ваздух. Као позадински шум цивилизације која нас непрестано посматра, чак и онда када мислимо да смо сами.