Комадант одбране Кошара Љубинко Ђурковић рекао је јуче да је та битка, која је почела на Велики петак 9. априла пре 27 година и која данас представља сибмол херојства српске војске током НАТО агресије 1999. године, утемељила одбрану православља, сачувала српску историју и очувала Србију.
Ђурковић је, поводом годишњице од почетка битке на Кошарама, за Тањуг истакао да су током читаве битке храбри српски војници имали неписано наређење, чак и када је стигла депеша о повлачењу – нема повлачења ни предаје, ни педаљ српске земље не сме пасти непријатељу у руке.
„Не дај Боже да смо на било који начин поклекли том наређењу, српска средњовековна историја би била спаљена, јер та разуларена маса, односно ти терористи ОВК би срушили и Дечане и Пећку патријаршију и све редом. Био би почињен и масакр на становништву у Метохији које је остало ту да затечено“, рекао је Ђурковић.
Навео је да свакако не умањује заслуге српских војника који су се борили у осталим деловима земље, али да би, да није било Кошара, тзв. Косово данас било много веће.
„Кошаре су утемељиле одбрану православља, сачувале историју српску, сачувале Србију. Не умањујем заслуге и оних који су чували пошту у Нишу и оне погинуле у Алексинцу и многе друге и у у Дреници и на Паштрику, али Кошаре су, као што каже руски идеолог Александар Дугин, Термопили Евроазије, јер су ставили бедем и дали временски простор Русији од 10 година да се ваздигне и васпостави и да буде ово што данас јесте“, навео је Ђурковић.
Додао је да је у одбрани фронта на Кошарама учествовало око 1.357 војника међу којима је највише било младића од 19 до 21 годину.
„Ја сам имао 37 година, али сам их ја гледао као децу, без обзира на то што сам тих десетак, фактички 15 година био старији од њих, али су они за мене били деца и ја дан-данас њих ословљавам са децом“, нагласио је Ђурковић.
Присећа се да су у бици на Кошарама учествовали младићи који су били спремни да се жртвују за одбрану отаџбине.
„Борбени или родољубиви морал понели су од куће васпитањем да је отаџбина светиња. А онда смо ми официри, односно командири и подофицири, надоградили тај борбени и родољубиви морал кроз иноституцију војске“, рекао је Ђурковић.
Борбе на југословенско-албанској граници трајале су 67 дана, а у одбрани је погинуло 108 припадника тадашње Војске Југославије, а комадант одбране Кошара каже да ни један настрадали не сме бити заборављен, као што се не смеју заборавити ни заслуге преживелих војника.
Учесницима битке на Кошарама, према његовим речима, држава мора да обезбеди пристојан живот.
„Није то ни привилегија, није ни то да ми сад њима враћамо неки дуг, него је наша морална обавеза као друштва да њима обезбедимо за пристојан и нормалан живот било да се то звала национална пензија или се то звао борачки додатак“, поручио је Ђурковић.
Војник у одбрани Кошара Тибор Кањо рекао је за Танјуг да је када је почела битка за Кошаре имао 24 године и да је био на редовном служењу војног рока.
„Ја нисам граничар, ја сам био припадник чете војне полиције 125. моторизоване бригаде. Игром случаја, поред својих дужности које смо имали, као што су обезбеђење команде, командног места и команданта, обезбеђење територије, имали смо задатак који је борба против терористичких група и диверзантских“, навео је Кањо.
Присећа се да су он и његови саборци битку за одбрну отаџбине водили у нељудским условима – гладни, неиспавани, промрзли пробијали су се кроз снег који је био до појаса под пуном ратном опремом.
Никада нису одустали нити оставили ни једног рањеног на бојишту.
„Сваки пут кад смо кретали у акцију бар код мене у чети, је било постројавање. Значи, може да се деси да некоме није моменат, да се не осећа добро. Питање је увек постављано: ‘Ко не може, ко није спреман? Немој онда да иде’. Има разлог зашто се то пита јер боље ако ниси спреман тај дан да не идеш у акцију, него да погину поред тебе још тројице због твоје неспремности“, објашњава Кањо.
Додао је да је његова чета имала 152 војника, од којих су четворица погинула, а 39 њих лакше и теже рањено.
Каже да се никада не заборавља оно што се деси на бојишту, али да живот иде даље.
„Имате посао, изгубите посао, пропадне нешто, завршите на њиви, после се вратите поново у фабрику, у своју струку, наставите да радите, борите се цео живот“, навео је Кањо.
Ипак, сматра да жртва хероја са Кошара није била узалудна.
„По ономе што ја знам, а вероватно знате и ви, њихов циљ је тада био до Ниша. Не Косово, до Ниша“, закључио је Кањо.