Почетак осамдесетих година на овим просторима није обећавао технолошку револуцију. Док је свет већ увелико упознавао прве кућне рачунаре попут Спектрума или Комодора, овдашњи закон је увоз стране техничке робе скупље од стотинак марака третирао као прекршај.
У том вакууму, између забрана и жеље за напретком, појавио се инжењер Воја Антонић. Он је 1983. године, током летовања у Будви, конструисао први домаћи кућни рачунар – легендарну „Галаксију”.
Хаковање система из дневне собе
„Галаксија” није била производ неке гигантске корпорације; она је била плод чисте инжењерске домишљатости. Антонић је схватио да, ако држава не дозвољава увоз, људи морају сами да направе своје рачунаре.
У децембарском специјалном издању часописа „Галаксија” под насловом „Рачунари у вашој кући”, објављене су комплетне шеме и упутства како да свако ко има лемилицу и основно знање из електронике састави сопствену машину.
Настала је права дигитална грозница. Процењује се да је преко 8.000 људи те зиме, на својим трпезаријским столовима, састављало матичне плоче. Делови су се набављали на најневероватније начине – често преко пријатеља из иностранства или у малим кесицама које су стизале поштом. То је био тренутак када је технологија престала да буде нешто недостижно и постала део свакодневне породичне забаве.
Пренос података преко радио-таласа
Најневероватнији део ове приче је начин на који су се програми делили. Пошто није било интернета, а касете су биле скупе и често непоуздане, уредник радио емисије „Вентилатор 202”, Зоран Модли, дошао је на револуционарну идеју. Он је у етар пуштао специфичне пиштаве звукове – заправо дигитални код програма и игара.
Слушаоци широм земље би у том тренутку притискали „Record” на својим касетофонима, снимали звук са радија, а затим ту касету убацивали у своју „Галаксију”.
Била је то прва бежична мрежа за пренос података, изведена кроз обичне радио-пријемнике, годинама пре него што је остатак света уопште могао да замисли такву врсту дељења садржаја.
Наслеђе кућне радиности
Иако је „Галаксија” имала скромних 4 KB меморије и приказ текста у само неколико редова, она је за читаву генерацију била први корак у свет програмирања. Многи данашњи врхунски софтверски инжењери почели су управо тако што су покушавали да натерају ту малу црну кутију да испише њихово име на екрану телевизора.
Иновација не долази увек из богатих лабораторија, већ из стварне потребе да се превазиђу ограничења. „Галаксија” је остала симбол времена када је знање било вредније од самог уређаја, а заједница ентузијаста јача од било какве административне препреке.
Данас, када сви имамо моћне рачунаре у џеповима, готово је незамисливо да је некада за један обичан програм било потребно сачекати омиљену радио емисију и пажљиво подесити касетофон.