Када је Џејмс Метју Бари умро 1937. године, свет није изгубио само писца. Изгубио је човека који је створио једну од најопаснијих и најлепших идеја детињства – да негде постоји место где нико никада не мора да одрасте. Та идеја звала се Петар Пан.
Данас га већина људи памти као насмејаног дечака који лети изнад Лондона, бори се са пиратима и живи у Недођији. Али прича коју је Бари написао никада није била само бајка за децу. У њој је од самог почетка постојала нека чудна туга.
Јер Петар Пан није херој који не жели да одрасте. Он је дете које не може. А корен те приче лежао је дубоко у животу самог Џејмс Метју Барија.
Рођен 1860. године у малом шкотском месту Киримајр, Бари је одрастао у породици коју је обележила трагедија. Када је имао само шест година, његов старији брат Дејвид погинуо је у несрећи на клизању дан пре свог четрнаестог рођендана. Његова мајка никада се није потпуно опоравила.
Мали Џејмс покушавао је да је утеши имитирајући мртвог брата, носио је његову одећу, покушавао да звучи као он и остајао заувек „мали дечак” у њеним очима. Касније ће признати да га је управо тај догађај опседао читавог живота. И ту негде настаје срце приче о Петру Пану.
Идеја о детету које остаје вечно дете можда на први поглед делује чаробно, али код Барија она има болну димензију. У његовој машти, детињство није само простор слободе, већ и место у које људи покушавају да побегну када не могу да поднесу губитак.
Џејмс Метју Бари био је необична фигура и у стварном животу. Био је ситан растом, тих, повучен и често делујући више као посматрач него као човек који припада друштву око себе. Иако је постао један од најпознатијих писаца свог времена, никада није изгледао као славна личност.
У Лондону је почетком двадесетог века упознао дечаке из породице Лјуелин Дејвис, који ће постати директна инспирација за Петра Пана и Изгубљене дечаке. Са њима је проводио време у парковима, измишљао приче, пирате, острва и авантуре. Из тих игара рођена је читава једна бајка.
Прва верзија Петра Пана појавила се 1902. године у књизи The Little White Bird, али је праву славу лик стекао две године касније, у позоришној представи Peter Pan, or The Boy Who Wouldn’t Grow Up. Публика је била одушевљена.
Ипак, занимљиво је колико је оригинална прича мрачнија од каснијих филмских верзија. Баријев Петар Пан уме да буде себичан, окрутан и готово хладан. Он заборавља људе. Не разуме време. Не схвата смрт. Јер вечито детињство у његовој верзији није благослов без цене. То је живот без стварног сазревања, без дубоког памћења и без способности да човек заиста припада другима.
Можда је управо зато прича преживела више од једног века. Свако дете у њој види авантуру. Свака одрасла особа види нешто друго. Страх од пролазности.
Џејмс Метју Бари касније је права на Петра Пана поклонио дечјој болници Great Ormond Street Hospital, што је био један од најнеобичнијих књижевних гестова свог времена. Захваљујући томе, болница је деценијама добијала приходе од представе, књига и касније филмова. Као да је човек који је измислио дечака који не стари желео да нешто од те маште остане за стварну децу.
Када је умро 1937. године, Европа је већ клизила ка новом рату, а свет у којем је рођен полако је нестајао. Али Петар Пан је наставио да живи. И то није случајно. Јер свака генерација, пре или касније, пожели исто што и дечак који лети изнад Лондона: да бар на тренутак заустави време.