Данас, 18. октобра по новом календару (5. октобра по старом), Српска православна црква молитвено прославља свету мученицу Харитину, светог свештеномученика Дионисија, епископа александријског, преподобног Евдокима Ватопедског и преподобне Дамјана, Јеремију и Матеја Печерске. Њихова житија сведоче о снази вере, истрајности у искушењима, милосрђу и потпуној посвећености Богу.
Света мученица Харитина
Света мученица Харитина живела је у време римског цара Диоклецијана, када су хришћани били изложени тешким прогонима због своје вере. Као сироче, још у детињству остала је без родитеља, а потом ју је усвојио угледни и богобојажљиви хришћанин Клаудије, који ју је одгајао као своју рођену кћер.
Харитина се одликовала кротошћу, смирењем, послушношћу и побожношћу. Од младости се посветила изучавању Светог писма и молитви, а свој живот одлучила је да проведе у девствености и преданости Христу. Својим примером и поукама привлачила је друге хришћанској вери, због чега је привукла пажњу римских власти.
Када је за њу сазнао царски намесник, наредио је да буде изведена пред суд. Харитина је тада отворено исповедила своју веру, одбацујући оптужбе да обмањује народ. Истицала је да људе не одводи у заблуду, већ их упућује на пут истине и Христово учење.
Према црквеном предању, због непоколебљиве вере била је изложена страшним мучењима. Мучитељи су покушавали да је натерају да се одрекне Христа, али она није попустила ни пред претњама ни пред страдањем. Предање говори о чудесним избављењима из различитих мука, укључујући бацање у море и мучење на точку.
На крају, када су покушали да је изложе срамоти и одузму јој девичанство, Харитина се усрдно помолила Богу да је избави из руку мучитеља. Док се молила, предала је своју душу Господу, остајући до краја верна својим хришћанским уверењима.
Њен поочим Клаудије, који ју је волео као сопствено дете, побринуо се за њено тело и достојно је сахранио.
Света мученица Харитина поштује се као пример чистоте, храбрости и непоколебљиве вере, а њено житије подсећа вернике на истрајност у духовним искушењима и верност Христу.
Свети свештеномученик Дионисије, епископ александријски
Свети Дионисије родио се у Александрији, у породици угледних незнабожаца. У младости је стекао широко образовање у грчкој философији и посветио се изучавању различитих учења, трагајући за истином.
Његово духовно трагање довело га је до хришћанства. Читајући посланице светог апостола Павла и упознајући се са учењем хришћанских учитеља, нарочито Оригена, Дионисије је прихватио Христову веру и примио свето крштење.
Захваљујући својој учености, духовности и ревности, временом је постао један од најзначајнијих представника александријске Цркве. За епископа Александрије постављен је 247. године, а своју службу обављао је у временима великих искушења и прогона.
Током његовог архипастирског рада хришћани су били изложени прогонима римских власти, док су Цркву истовремено потресали унутрашњи спорови и различита учења. Дионисије се трудио да сачува јединство Цркве, да вернике укрепи у православној вери и да онима који су се под притиском прогона одрекли Христа пружи прилику за покајање и повратак црквеној заједници.
Посебно је упамћен по својој бризи за страдалнике. У време куге која је погодила Александрију, хришћани су, према његовим сведочанствима, показивали велику љубав према болеснима, негујући их и помажући им чак и када су тиме угрожавали сопствени живот.
Због своје вере и одбијања да принесе жртву незнабожачким боговима, Дионисије је био прогањан и послат у заточеништво. Ни у изгнанству није престао да поучава и духовно руководи вернике, настојећи да сачува њихову веру и наду.
Оставио је бројне посланице и списе посвећене питањима вере, црквеног поретка и очувања јединства хришћанске заједнице. Његова дела сведоче о учености, мудрости и пастирској бризи за народ Божји.
Свети Дионисије управљао је александријском Црквом седамнаест година, а упокојио се 265. године.
Поштује се као пример мудрог духовног пастира који је у временима прогона и болести остао уз свој народ, храбрећи га вером, надом и љубављу.
Преподобни Евдоким Ватопедски
Преподобни Евдоким Ватопедски познат је по предању о чудесном открићу његових моштију у светогорском манастиру Ватопеду.
Према црквеном предању, 1841. године, приликом радова у манастирској костурници, монаси су пронашли мошти непознатог монаха у клечећем положају, са иконом Пресвете Богородице на грудима. Око моштију се, како се наводи у предању, ширио необичан и пријатан мирис.
Пошто нису знали ко је био тај монах нити када је живео, монаси су му дали име Евдоким и пренели његове мошти у манастирску цркву, где су почеле да се поштују.
Предање сведочи да су се молитвама пред његовим моштима догодила бројна исцељења. Посебно се помиње монах Гаврил, који је, према натпису на сребрном ковчежићу у коме се чувају мошти, био исцељен од тешке болести.
Преподобни Евдоким Ватопедски поштује се као светитељ чије житије подсећа на значај смирења, молитве и поверења у Божју промисао.
Преподобни Дамјан, Јеремија и Матеј Печерски
Преподобни Дамјан, Јеремија и Матеј били су монаси Кијево-печерске лавре, познати у православном предању као прозорљивци и чудотворци.
Живели су у XI веку и свој живот посветили молитви, монашком подвигу и духовном усавршавању. У манастирској традицији остали су упамћени по својој побожности и даровима који су им приписивани.
Њихово поштовање сведочи о значају монашког живота у историји православља, као и о настојању да се кроз молитву, смирење и одрицање од световних стремљења човек приближи Богу.
Житија ових преподобних подсећају вернике да духовни живот захтева истрајност, посвећеност и непрестано настојање да се живи у складу са хришћанским врлинама.