Данас, 8. септембра по новом календару (односно 26. августа по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије и значајне догађаје из историје Цркве. О житију светих мученика Адријана и Наталије, преподобном Титоју, Светом Зер-Јакову и чуду Пресвете Богородице, за наш портал говорио је ђакон Стефан Јосиповић.
Свети мученици Адријан и Наталија: Љубав и верност крунисани мучеништвом
Говорећи о светим мученицима Адријану и Наталији, ђакон Стефан Јосиповић наглашава њихово племенито порекло, али и велику тајну коју су носили пре страдања:
„Свети мученици Адријан и Наталија, муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник преторије, незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади и живљаху у браку свега тринаест месеци до мучења.”
До преокрета у њиховим животима дошло је током сурових прогона хришћана, о чему ђакон Стефан детаљно сведочи, подсећајући на суровост тадашњих власти:
„Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени двадесет три хришћанина. Неко их достави власти и бише љуто шибани воловским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. Потом их изведоше из тамнице и доведоше претору да им имена попише.”
Посматрајући страдање ових невиних људи, Адријан је доживео истинско духовно преображење. Наш саговорник тај тренутак описује следећим речима:
„Адријан посматраше ове људе, измучене, трпељиве, мирне и кротке, па их закле да му кажу шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене. Они му говораху о блаженству праведних у Царству Божијем. Чувши то и опет осмотривши те људе, Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: ‘Запиши и моје име са именима светима, и ја сам хришћанин’.”
Како истиче ђакон, ова храбра одлука изазвала је гнев код цара, који га је упитао да није сишао са ума, на шта му је Адријан кратко и јасно одговорио: „Нисам са ума сишао, него сам ка уму пришао”. Његова супруга је ову вест дочекала са великом радошћу и пружила му је безрезервну подршку у најтежим тренуцима:
„Чувши за ово, Наталија веома се обрадова и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима. И када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.”
Крај њиховог земаљског живота био је обележен страшним страдањем. Ђакон Стефан описује последње тренутке ових светитеља и њихову коначну духовну победу:
„После дугих мука и тамновања нареди цар да се однесе у тамницу наковањ и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са двадесет три чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавио се Свети Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој.”
Преподобни Титој: Пут ка истинском смирењу
У наставку разговора, ђакон Јосиповић нас упознаје са животом и поукама преподобног Титоја, великог мисирског подвижника и духовног горостаса:
„Преподобни Титој, ученик Светог Пахомија и велики подвижник мисирски, био је игуман у Тавени и цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га је запитао неки брат који пут води ка смирењу.”
Одговор који је овај светитељ дао, према речима нашег саговорника, представља саму суштину православног духовног живота:
„На то Титој одговори: ‘Пут ка смирењу јесте уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари’. Достигао је врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви, његов дух је долазио у екстазу. Упокојио се у четвртом или петом веку, а уједно са њим помиње се и преподобни Ивистион.”
Свети Зер-Јаков и празник Чуда Богородице
На крају свог обраћања, ђакон се осврнуо и на остале значајне празнике и угоднике Божије које Црква данас прославља, подсећајући вернике на њихов немерљив значај:
„Данас славимо и чудо Пресвете Богородице у Москви 1395. године, као и Светог Зер-Јакова, великог мисионара хришћанства у Абисинији.”