Данас, 15. октобра по новом календару (односно 2. октобра по старом), Српска православна црква молитвено прославља преподобног Андреја Јуродивог, светог свештеномученика Кипријана и свету мученицу Јустину, као и свете мученике Давида и Константина. Ови светитељи својим животима и страдањем сведоче о снази вере, смирењу, молитви и истрајности у служењу Богу.
Преподобни Андреј Јуродиви
Преподобни Андреј Јуродиви остао је упамћен као велики подвижник који је свој живот посветио молитви и служењу Христу, прихватајући поругу и презир света ради духовног узрастања.
Пореклом Словенин, Андреј је као роб доведен у Цариград, где га је купио богаташ по имену Теогност, у време византијског цара Лава Мудрог. Његов господар је препознао његове способности и омогућио му да се описмени. Андреј је, међутим, све више тежио духовном животу, редовно се молио и са љубављу посећивао црквена богослужења.
Према житију, након небеског јављања одлучио је да прихвати подвиг јуродства Христа ради. То је подразумевало да се споља понаша као да је лишен разума, подносећи исмевање и одбацивање људи, док је у тајности водио строг молитвени живот. Када је његово понашање забринуло господара, Андреј је био одведен у цркву Свете Анастасије Узорешителнице, где су читане молитве за његово исцељење. Пошто није одустао од свог подвига, Теогност га је на крају ослободио.
Андреј је потом живео без сталног крова над главом, често изложен хладноћи, глади и суровости околине. Носио је стару и поцепану одећу, хранио се скромно и оно што би добио од добрих људи делио са сиромашнима. Чак и када би помагао другима, умео је да се понаша грубо, како не би примао људску захвалност и славу, већ искључиво награду од Бога.
Према црквеном предању, због својих подвига удостојио се посебне духовне благодати. Приписују му се виђења анђела и демона, прозорљивост и способност да препозна скривене људске слабости, како би друге подстицао на покајање и исправљање живота.
Посебно место у предању о светом Андреју заузима виђење Пресвете Богородице у цариградском храму Влахерне, где је, заједно са својим учеником Епифанијем, видео како Богородица својим покровом штити хришћански народ. Овај догађај повезује се са празником Покрова Пресвете Богородице.
Преподобни Андреј упокојио се, према житију, 911. године, оставивши пример смирења, одрицања од световне славе и потпуног поверења у Божју промисао.
Свети свештеномученик Кипријан и света мученица Јустина
Свети свештеномученик Кипријан и света мученица Јустина прослављају се као сведоци снаге хришћанске вере, молитве и духовне промене која човека може извести из заблуде на пут истине.
Кипријан је, према предању, пореклом био из Картагине, а живео је у Антиохији, где је био познат по бављењу магијом и призивању нечистих духова. У истом граду живела је и Јустина, ћерка незнабожачких родитеља Едесија и Клеодоније. Пошто је упознала хришћанску веру, Јустина је прихватила Христа, а њеним примером били су привучени и њени родитељи, који су такође примили крштење.
Јустинина лепота привукла је пажњу незнабошца Аглаида, који је желео да је придобије за себе. Када је она одлучно одбила његове намере, он се обратио Кипријану, тражећи од њега помоћ да је наведе да промени своју одлуку.
Кипријан је, како казује црквено предање, покушавао да различитим магијским средствима утиче на Јустину, али она је истрајавала у молитви и осењивала се крсним знамењем, одбијајући искушења. Увидевши да његове моћи не могу надвладати снагу њене вере, Кипријан је препознао сопствену заблуду, одрекао се ранијег живота и примио хришћанство.
Временом је постао свештеник, а потом и епископ, посветивши свој живот Цркви. Међутим, током прогона хришћана, Кипријан и Јустина били су ухапшени и изведени пред суд. После мучења, обоје су пострадали за Христову веру у Никомидији, крајем трећег века.
Њихово житије подсећа на то да искрено покајање може да преобрази човека, док Јустинина истрајност сведочи о значају молитве, духовне снаге и верности сопственим уверењима чак и у најтежим искушењима.
Свети мученици Давид и Константин
Свети мученици Давид и Константин били су хришћански кнежеви из области Аргвети у Грузији, који су пострадали због своје вере у осмом веку.
Према предању, осуђени су на смрт по наредби калифа Емил-ел-Муменима, а потом су 730. године потопљени у реку у области Имеретије. Иако су били суочени са смрћу, остали су верни Христу и нису се одрекли своје вере.
Пред страдање су се молили Богу да опрости грехе свима који им се буду обраћали молитвом за помоћ. Према црквеном предању, након њихове молитве зачуо се гром и глас са неба који је потврдио да је њихова молба услишена.
Њихове мошти почивају у Грузији, у манастиру Моцамети, који се сматра важним местом поштовања ових светих мученика.
Житије светих Давида и Константина сведочи о непоколебљивости у вери, храбрости пред страдањем и нади у Божју милост, која превазилази границе земаљског живота.