Српска православна црква 3. јуна по новом, односно 21. маја по старом календару, молитвено прославља велике светитеље који су оставили неизбрисив траг у историји хришћанства. О њиховим животима, страдањима и непоколебљивој вери, за наш портал Нова Пазова Уживо, говорио је свештеник Ђорђе Ковљен, чије речи детаљно преносимо.
Свети цар Константин и његова мајка, Света царица Јелена
Како нас подсећа свештеник Ковљен, Свети цар Константин је био син Констанција Хлора и царице Јелене. Иако је Констанције са другом женом имао још деце, са Јеленом је имао само њега. Његово одрастање везује се за наше просторе:
„Константин је рођен у Нишу, а одрастао у Сирмијуму, у сремској Митровици.“
Говорећи о његовој владавини, свештеник истиче да је Константинов пут био обележен великим војним и духовним победама.
Три велике борбе за царовања
Према речима оца Ђорђа, Константин је водио три кључне битке које су дефинисале његову владавину и ток историје:
Прва битка: Са Максенцијем, када је освојио западно царство.
Друга битка: Са Скитима на Дунаву.
Трећа битка: Са Византинцима, где осваја град Визант и касније на том месту гради велики град, Константинопољ (данашњи Истанбул).
Управо је уочи битке са Максенцијем Константин доживео чудановато откровење које ће променити ток историје. Свештеник Ковљен препричава тај преломни тренутак:
„Управо овај свети цар уочи битке са Максенцијем видео је видело крста на небу на којем је писало ‘Овим побеђуј’. И пред битку нареди да се на сваком штиту, на свакој застави, на сваком коњу изобрази тај знак који је он управо на небу видео. И силом крста победи моћнију и силнију војску од своје.“
Слобода хришћанства и одбрана вере
Након победе над Максенцијем, Константин чини епохални корак. Године 313. проглашава Милански едикт, чиме, како свештеник наводи, даје слободу управо хришћанима: „да је свако могао у римском царству да верује у оно што му срце и душа жели… и престало је свако гоњење.“
Када се 325. године појавила Аријанска јерес, цар Константин је одлучно реаговао сазвавши Први васељенски сабор у Никеји. На том сабору се, речима свештеника, „одбрани православна вера и осуди ова јерес.“
Чудесно излечење и крштење
Пред крај живота, цар Константин се тешко разболео. Свештеник Ковљен преноси драматичне тренутке његове болести и исцељења:
„Неки жречеви (незнабожачки саветовачи) саветоваху га да треба да се окупа у крви заклане деце, што овај одби. И тада му се јавише свети апостоли Петар и Павле и рекоше да позове епископа Силвестра, што он и учини. Овај епископ дође, крсти светог цара Константина, причести га, и одмах болест спаде са њега.“
Света царица Јелена, мајка Константинова, описана је као изузетно благочестива жена. Она је та која је пронашла Часни крст и уздигла га да га читав свет види. Упокојила се 327. године, док је цар Константин поживео још десет година након ње.
Свети преподобни мученик Пахомије
Овај дан је посвећен и Светом Пахомију, чији је животни пут био обележен великим страдањем, падом и искреним покајањем. Свештеник Ковљен детаљно описује његову тешку судбину:
Ропство: Родом из Мале Русије, Пахомије је још у младости пао у руке Татарима који су га продали неком Турчину за роба. „27 година био је роб и на крају га потурчише,“ истиче свештеник.
Покајање и монашење: Након присилног преласка у ислам, Пахомије се из дубоког покајања одлази на Свету Гору где се замонашио. Ипак, како наводи отац Ђорђе, „увек је мислио да мора да пострада да би окајао своје грехе што је своју веру напустио.“
Страдање за веру: По благослову свог духовника, Пахомије се враћа у град Усаки и показује се свом бившем газди.
Газда га потом предаје Турцима који га утамничују и на крају му одсецају главу 1730. године, чиме је Пахомије мученички пострадао за своју веру.
Преподобна Јелена Дечанска
Поред цара Константина и мученика Пахомија, 3. јуна се сећамо и Преподобне Јелене Дечанске. Отац Ђорђе нас подсећа на њено значајно порекло и вечно почивалиште:
„Преподобна Јелена Дечанска, сестра светога Стефана Дечанског, упокојила се средином 14. века. Сахрањена је у манастиру Високи Дечани, и мошти јој и дан данас почивају у овом манастиру.“
Ови велики светитељи својим животима и данас сведоче о снази вере, покајања и крста, остављајући неизбрисив траг који црква вековима са поносом чува и прославља.
