Постоје производи који су променили историју зато што су били неопходни. Кафа је успела нешто необичније: променила је историју зато што је људима омогућила да остану будни онда када би, по свему судећи, требало да спавају.
Фото: Аи генерисана
Данас се 1. октобра обележава Међународни дан кафе, али сам датум има занимљиву историју. И ту вреди отклонити једну честу забуну. Међународни дан кафе је 1. октобра, а не 29. септембра. До забуне долази зато што су различите земље пре успостављања јединственог међународног датума имале сопствене дане кафе, а 29. септембар се у некима од њих обележавао као Дан кафе. Штавише, 29. септембар је 2014. заиста био један од датума који је Међународна организација за кафу разматрала за нови међународни празник. На крају је изабран 1. октобар, а први званични Међународни дан кафе обележен је 2015. године у Милану.
Од 10. марта 2026. прича има и званични печат Уједињених нација: Генерална скупштина УН прогласила је 1. октобар Међународним даном кафе. Тако је датум који је индустрија кафе већ користила више од једне деценије коначно ушао и у календар УН. За нешто што се сваког јутра сипа у шољу, то је прилично озбиљна дипломатска каријера.
Историја саме кафе много је старија и поуздано почиње далеко од европских кафетерија и модерних еспресо-апарата. Биљка Coffea arabica потиче из источне Африке, а њена рана историја тесно је повезана са Етиопијом и Јеменом. Управо је Јемен у средњем веку постао једно од кључних места за њено систематско гајење, прераду и трговину.
Најпознатија прича о њеном открићу говори о етиопском козару Калдију који је приметио необично понашање својих коза након што су јеле црвене плодове са једног жбуна. Калди је, према легенди, одлучио да проба плодове и тако открио кафу. Проблем је што за Калдија нема историјских доказа. Његове козе, међутим, имају готово савршену каријеру у популарној култури: већ вековима су најпознатији сведоци догађаја који се вероватно никада није догодио.
Оно што се заиста догодило било је мање романтично, али много важније. Кафа се проширила Арапским полуострвом, а Јемен је вековима контролисао њену трговину. Лука Мока постала је једно од великих средишта извоза, толико значајно да је њено име временом постало синоним за кафу. У 15. и 16. веку напитак се ширио ка Меки, Каиру, Дамаску, Истанбулу и другим градовима.
А онда се догодило нешто што ће бити једна од најважнијих последица историје кафе: настала је кафана као друштвена институција.
У Османском царству кафане нису биле само места за пиће. Биле су простори за разговор, игре, вести, читање и расправу. У Европи, након што је кафа стигла у 17. веку, кафане су добиле сличну улогу. У Лондону су постале места у којима су се сусретали трговци, писци, политичари и људи из света финансија. Неке су временом постале повезане са пословима који ће прерасти у институције много веће од саме кафане. Лојдс, на пример, има корене у кафани Едварда Лојда, где су се окупљали трговци и људи повезани са поморством.
То је један од занимљивијих обрта у историји кафе. Напитак који је дошао из далеке земље није само променио оно што људи пију. Помогао је да се промени место на којем људи размењују информације, склапају послове и разговарају о политици.
Кафа је у Европи у почетку изазивала и сумњу. Када се појавила у Венецији, неки католици су је називали „ђавољим напитком“, па је папа Климент VIII, према познатој причи, прво требало да је проба пре него што је да свој благослов. Наводно је после тога закључио да би било штета оставити је неверницима и тиме је практично „крстио“.
Ни ова прича није без проблема: каснији извори је преносе као анегдоту, али не постоји савремени доказ да се папа заиста нашао пред таквом дилемом. Историја кафе, као и сама кафа, очигледно не функционише без мало талога.
Ипак, оно што је несумњиво јесте да је напитак постепено постао део европске свакодневице. А са индустријским друштвом добио је још једну, готово идеалну функцију: постао је средство за продужење будности.
Ту почиње модерна љубавна прича између човека и кофеина.
Фабрике, канцеларије, новине, железница, универзитети и ноћне смене добили су напитак који није решавао умор, већ га је привремено надјачавао. Кафа није могла да замени сан, али је могла да убеди човека да још неко време може без њега. Модерни свет је то прихватио са ентузијазмом.
Данас се кафа узгаја у више од 70 земаља, углавном у тропском појасу, а од њене производње и трговине зависе десетине милиона људи. Међународна организација за кафу процењује да се широм света сваког дана попије више од две милијарде шољица кафе. Иза сваке од њих стоји прилично сложен ланац: биљка, берба, прерада, транспорт, трговина, пржење, млевење и коначно шоља на столу.
У том ланцу постоји и један парадокс који ће у наредним деценијама постајати све важнији. Кафа је једна од најраспрострањенијих биљних култура на планети, али њене најважније врсте нису нарочито толерантне на промене услова у којима расту. Арабика, која чини већину светске производње, осетљива је на температуру, сушу, болести и промене падавина. Климатске промене зато не значе нужно да ће једног јутра нестати кафа са планете. Значиће нешто непријатније и реалније: све ће бити теже одржати исте услове у којима се кафа вековима гаји.
Плантаже ће се померати ка вишим пределима, произвођачи ће тражити отпорније сорте, а неке области које су данас велики произвођачи могле би постепено да постану мање погодне. Човек је, дакле, од једне биљке направио глобалну индустрију, а сада мора да прилагођава ту индустрију климатским условима које је сам значајно променио.
И тако једно мало зрно има необично дугу историју. Из источне Африке стигло је до Јемена, из Јемена до арапских градова, из њих у Османско царство и Европу, а затим на плантаже широм тропског појаса. Успут је постало роба, предмет друштвеног живота, повод за политичке расправе, пословни алат, средство за одржавање будности и један од најраспрострањенијих ритуала савременог човека. А онда смо му, после свега, дали и међународни дан. Само што ни око тога нисмо одмах могли да се договоримо.