Једног четвртка људи су легли да спавају знајући који је датум. Када су се пробудили, календар им је саопштио да је прошло десет дана. Сунце је, међутим, изашло потпуно нормално, Земља није убрзала свој пут око њега, а нико није добио објашњење где су нестали дани између. Само су бројеви на календару одлучили да их више нема.
Био је 4. октобар 1582. године, последњи дан Јулијанског календара у земљама које су међу првима прихватиле реформу папе Гргура XIII. Следећег дана није дошао 5. октобар. Дошао је 15. октобар. Десет датума – од 5. до 14. октобра – једноставно је прескочено. Прелаз је тада спроведен у Папској држави, Шпанији, Португалији, Пољско-литванској држави и већем делу данашње Италије, док ће друге земље чекати годинама или вековима.
Није, наравно, нестало десет стварних дана. Нестали су датуми који су их означавали. Али за човека XVI века датум није био украс на зиду. Од њега су зависили рокови за плаћање, уговори, трговина, црквени празници, закупи, порези и читав низ послова који су захтевали да се људи сложе око тога који је дан. Када једна власт каже да после 4. октобра долази 15. октобар, време наставља да тече, али администрација мора да убеди људе да га одсад читају другачије.
Проблем је почео много раније, још са Јулијем Цезаром. Он је, уз помоћ александријског астронома Сосигена, реформисао римски календар, а Јулијански календар почео је да се користи 45. године пре нове ере. Његова година од 365 дана, са преступним даном сваке четврте године, била је изванредно добро решење за своје време. Само што година није баш толико дуга. Јулијански календар је годину рачунао као 365 дана и шест сати, док је стварна тропска година нешто краћа. Грешка од око 11 минута и 14 секунди годишње звучала је безначајно. После векова више није била.
До XVI века календар се померио у односу на годишња доба за око десет дана. То више није било само питање астрономске прецизности. За Католичку цркву било је нарочито важно одређивање Ускрса, чији датум зависи од односа према пролећној равнодневици. Зато је папа Гргур XIII 1582. покренуо реформу. У суштини, требало је исправити стару математичку грешку и поново довести календар у склад са годишњим добима.
Решење је било необично једноставно: избришите десет дана. Папском булом Inter gravissimas одређено је да после четвртка, 4. октобра 1582, дође петак, 15. октобар. Промењено је и правило преступних година: вековне године више нису преступне осим ако су дељиве са 400. Зато је 1900. била обична година, а 2000. преступна. Та мала математичка промена омогућила је календару да буде много прецизнији на дуге стазе.
Али календар није постао светски преко ноћи. У томе је можда и најзанимљивији део целе приче. Реформа је настала у католичком свету, па су протестантске и православне земље на њу гледале са подозрењем, а понекад и као на покушај Рима да им наметне сопствени поредак. Енглеска је грегоријански календар прихватила тек 1752. године. Тада је после 2. септембра дошао 14. септембар. Русија је прешла на нови календар тек 1918. године, када је после 31. јануара уследио 14. фебруар.
У међувремену је и српски календарски живот постао необична мешавина државе, цркве и политике. До краја Првог светског рата Србија је користила Јулијански календар, а после стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, појавила се и практична потреба да различити делови нове државе користе исти календар за државне послове.
Одлука је донета врло брзо. 10. јануара 1919. године Министарски савет Краљевства СХС, на челу са Стојаном Протићем, донео је Закон о изједначењу старог и новог календара. У оригиналном тексту закона стоји да 14. јануара 1919. по старом календару престаје да важи стари календар, а да 15. јануар по старом календару постаје 28. јануар по новом календару. Закон је ступио на снагу 15. јануара по старом календару, односно 28. јануара по новом.
Држава је, дакле, једним потезом прескочила тринаест дана. И није се зауставила само на датумима. Закон је морао да регулише и нешто много приземније: плате, пензије, дневнице, месечне рате и различите рокове плаћања. Зато је у њему читав низ чланова посвећен томе колико новца припада службеницима у месецу у којем календар прескаче дане. Човек може да промени календар за један дан, али новац и даље тражи да му се тачно израчуна колико му припада.
Ту је настао и познати јаз који ће Срби осећати до данас. Држава је прихватила грегоријански календар, али Српска православна црква није променила свој црквени календар. Тако је једна иста земља добила два начина рачунања истог времена: државни и црквени.
А прича се ту није завршила. Само четири године касније, 1923., у Цариграду се појавио још један човек који је покушао да помири математику и црквену политику — српски научник Милутин Миланковић. На Свеправославном конгресу предложен је реформисани Јулијански календар, прецизнији од грегоријанског, који ће касније прихватити више православних цркава. Али ни он није довео до јединственог календара свих православних.
И тако је човек, у покушају да прецизно измери време, успео да направи нешто још занимљивије: различите делове света довео је до истог дана различитим календарским путевима. Време, наравно, није учествовало у расправи. Оно је само наставило да пролази.