У појединим крајевима Србије, пре или на самом венчању, постојао је обичај да млада попије из чаше, а затим је баци на земљу. Веровало се да ако се чаша разбије, млади пар ће имати дечака, а ако се не разбије девојчицу.
Овај обичај се најчешће помиње у народним описима свадбених традиција и има историјске корене у веровањима о симболичком предвиђању и срећи, а неки етнографи сматрају да је настојао да смањи неизвесност и да унесе мало игре у један озбиљан тренутак. Данас је овај обичај више весела традиција него правило – чаша се понекад баца симболично или као забава за госте.
Стари Срби су веровали да су прелазни тренуци (као што је прелазак из девојаштва у брачне воде) магијски ризични. Разбијање чаше ствара јаку буку, а према народном веровању, бука плаши и тера зле духове и уроке који би могли да нашкоде срећи младенаца. Дакле, што се гласније разбије, то је сигурнија кућа!
Колико парчади, толико година среће
Постоји и варијација веровања која каже да није битно само да ли се чаша разбила, већ и на колико се делова распала. У неким крајевима се верује да сваки комадић стакла представља једну срећну годину коју ће пар провести заједно. Зато се младе често труде да чашу заиста добро „закуцају“ о тло.
Неповратна промена
Симболика стакла је и у његовој крхкости. Када се чаша једном разбије, она се више не може вратити у првобитно стање. То симболизује коначност брачног завета, као што се чаша не може склопити, тако ни млада више не може (нити жели) да се врати у очев дом као девојка, већ започиње потпуно нов живот.