Вилијам Шекспир: Син занатлије који је обликовао модерну мисао
Април 1564. године. У малом енглеском месту Стратфорд на Ејвону крштен је дечак по имену Вилијам Шекспир. Истог датума, педесет две године касније, 23. априла 1616, он ће и умрети. Та симетрија делује готово превише уредно за историју, али је стварна.
Енглеска тог доба није била романтична сцена, већ држава која је пролазила кроз верске сукобе, страх од куге и политичке интриге. У таквом свету рађа се човек који ће обликовати начин на који данас говоримо о љубави, амбицији и љубомори.
Син занатлије, а не аристократе
Шекспиров отац, Џон, био је рукавичар и трговац кожом. Породица није припадала племству. Нема доказа да је Вилијам похађао универзитет, највероватније је завршио локалну гимназију. Са 18 година жени се са Anne Hathaway, осам година старијом од себе. Убрзо након тога наступа период познат као „изгубљене године“, о којима историја нема поузданих података.
Почетком 1590-их појављује се у Лондону као глумац и писац. Шекспир није био само уметник већ и вешт предузетник; постао је сувласник позоришта Globe. Зарађивао је и паметно улагао, што му је омогућило да касније купи једну од највећих кућа у родном Стратфорду.
Да ли је он заиста писао своја дела?
Теорије које тврде да човек без универзитетског образовања није могао написати тако дубоке текстове јавиле су се тек вековима касније. Међутим, историјски докази – записи о исплатама, сведочанства савременика и правни документи, указују да је Вилијам Шекспир заиста аутор својих драма. Сумња у њега више говори о нашој предрасуди према „генију“ него о чињеницама.
Снага наслеђа
Он није писао само о краљевима, већ о људима унутар краљева. Љубомора у „Отелу“, амбиција у „Макбету“, сумња у „Хамлету“ и страст у „Ромеу и Јулији“ су психолошке студије које важе и данас. Увео је стотине нових речи у енглески језик, обликујући сам начин размишљања западне цивилизације.
Шекспир није био романтична фигура изнад свог времена, већ човек који је живео дубоко у њему. Борио се са затварањем позоришта због куге и зависио је од милости власти, али је из тог реалног живота створио дела која преживљавају четири века.
Сахрањен је у цркви Свете Тројице у Стратфорду, оставивши за собом свет који и данас говори његовим језиком.