Постојала су два човека са готово истим малим брковима, обојица рођена у априлу 1889. године. Један је постао најпознатији комичар свог времена, а други један од најозлоглашенијих диктатора у историји. Чарли Чаплин је касније причао да је управо та необична физичка сличност била један од повода да замисли филм у којем ће се подсмевати Хитлеру. Када је Велики диктатор премијерно приказан у Њујорку 15. октобра 1940, та шала више није била само шала. Европа је већ била у рату, Немачка је окупирала велики део континента, а Чаплин је одлучио да човека који је изгледао као карикатура претвори у карикатуру.
Замисао је на први поглед деловала готово невероватно. Чаплин је до тада био Краљ скеча без речи, човек чији је мали скитница могао да насмеје публику широм света без потребе да изговори готово ишта. Хитлер је, с друге стране, био политичар који је пажљиво градио власт кроз говоре, пропаганду и спектакл. Чаплин је зато узео једно од најмоћнијих оружја диктатуре – политички спектакл – и окренуо га против његовог творца.
У филму Чаплин игра два лика: диктатора Аденоида Хинкела и јеврејског берберина који му је невероватно сличан. Забуна која из тога настаје није само основа комедије. Она постаје начин да се покаже колико је понекад танка граница између политичког ауторитета и позоришне представе. Хинкел држи бесмислене говоре, бесни пред микрофонима, парадира пред масама и покушава да изгледа огромно. Чаплин му, међутим, не дозвољава да буде огроман. Смањује га на човека који се саплиће о сопствену позу.
Филм је сниман док је рат већ трајао, али пре него што су Сједињене Државе ушле у њега. То данас лако превидимо јер знамо шта ће уследити. Чаплин то није знао. Није могао знати колико ће далеко Хитлеров режим отићи, нити како ће се рат завршити. Знао је само да се у Европи појавила политичка стварност која је била толико опасна да је одлучио да јој се супротстави оним што је најбоље умео — комедијом.
Због тога је Велики диктатор био необичан и пре премијере. Чаплин није правио сатиру о некој давној политичкој личности, него о живом диктатору који је у том тренутку управљао једном од најмоћнијих држава Европе. Филм је у Немачкој био забрањен, што није било нарочито изненађујуће. Занимљивије је што је његова публика у различитим земљама филм доживљавала у контексту сопствених политичких прилика и страха од рата.
Чаплинова физичка сличност са Хитлером била је необична случајност, али није била само визуелна шала. Обојица су рођена исте године, на самом крају XIX века, а њихови животи су отишли у потпуно супротним правцима. Један је користио лице, покрет и тишину да би људе насмејао. Други је користио говор, пропаганду и политичку моћ да би покренуо масе. Чаплин је у филму ту сличност довео до крајности: диктатора и његову жртву игра исти човек.
Најпознатији тренутак филма долази на крају, када берберин, грешком замењен за Хинкела, излази пред масу и уместо диктаторског говора изговара позив на човечност, демократију и мир. Чаплин је ту готово напустио комедију. Човек који је деценијама освајао свет без речи сада је морао да проговори. Његов завршни говор зато делује као прекид сопственог филма: комичар одједном престаје да буде комичар и обраћа се публици директно.
Постоји и једна историјска иронија коју је тешко заобићи. Када је Чаплин снимао филм, није могао знати размере злочина које ће Хитлеров режим починити у годинама које су долазиле. Касније је говорио да, да је тада знао за размере нацистичких концентрационих логора и уништења које ће уследити, не би могао да се смеје на исти начин. То мења и начин на који данас гледамо филм. Оно што је 1940. било сатирично упозорење, после рата је добило још тежу историјску сенку.
Ипак, Чаплинова основна идеја остала је изузетно једноставна: диктатора треба скинути са пиједестала. Не физички, него симболички. Узети његову позу, глас, гестикулацију и величину коју је сам себи приписао — и показати да иза свега тога стоји човек који може да се саплете, падне и изгледа смешно.
15.октобра 1940. године свет је добио филм у којем човек са смешним брчићима исмева човека са готово истим таквим брчићима. Један је хтео да изгледа као историјска сила. Други је знао да понекад највећој сили треба одузети управо оно чега се највише плаши: озбиљност. И можда је то једна од најнеугоднијих истина о диктатурама – пре него што постану страшне, оне често веома много улажу у то да изгледају величанствено.