Данас, када се аутомобили крећу брзинама већим од 200 километара на сат, а најбржи возови премашују и 600 километара на сат, тешко је замислити да је некада постојао закон који је ограничавао брзину возила на свега две миље на сат, односно нешто више од три километра на час. Ипак, управо се то догодило у Великој Британији 1865. године, када је донет један од најнеобичнијих прописа у историји саобраћаја.
Закон познат као „Локомотивни акт“ (Locomotive Act) настао је у време када аутомобили још нису постојали у облику у којем их данас познајемо. Британским путевима кретала су се парна друмска возила – гломазне машине које су представљале претече модерних аутомобила и камиона. Иако су биле технолошко чудо свог времена, изазивале су страх код многих људи. Коњи су се плашили буке и паре, сељаци су страховали за безбедност на путевима, а власници железница бринули да би друмски превоз могао угрозити њихов посао.
Управо у таквој атмосфери британски парламент је усвојио закон којим је брзина ових возила ограничена на четири миље на сат ван насеља и само две миље на сат у насељеним местима. То је било спорије од просечног људског трчања, а тек нешто брже од обичног хода.
Међутим, најзанимљивији део закона није било ограничење брзине, већ правило које је постало познато широм света као „Закон црвене заставе“. Наиме, свако моторно возило морало је да има трочлану посаду. Испред машине морао је да корача човек носећи црвену заставу током дана, односно лампу ноћу. Његов задатак био је да упозорава пролазнике и јахаче да се приближава „опасна машина“.
Замислимо апсурдну сцену: парно возило које се креће споро, док испред њега корача човек са заставом. Практично, машина је морала да се прилагођава брзини пешака који је ишао испред ње. Историчари саобраћаја често истичу да је то вероватно јединствен случај у којем је закон захтевао да технологија буде спорија од човека како би била прихватљива за друштво.
Између осталог, иза овог прописа крили су се и економски интереси. Средином деветнаестог века железничке компаније биле су међу најмоћнијим предузећима у Британији. Многи истраживачи сматрају да су њихови лобисти подржавали строге прописе за друмска возила како би заштитили сопствени монопол над копненим саобраћајем. Иако је тешко доказати директан утицај, чињеница је да је Велика Британија, која је предводила индустријску револуцију, управо због оваквих ограничења заостајала у развоју аутомобилске индустрије.
Док су британски инжењери били спутани прописима, на европском континенту појављивали су се пионири моторизације. Само две деценије касније, немачки конструктор Karl Benz представио је 1886. године возило које се сматра првим практичним аутомобилом на бензински погон. Убрзо су му се придружили и Gottlieb Daimler и Wilhelm Maybach, постављајући темеље модерне аутомобилске индустрије.
У Британији је незадовољство спорним законом временом расло. Инжењери, предузетници и љубитељи нових технологија тврдили су да држава гуши напредак. После дугих расправа, 1896. године закон је коначно ублажен. Максимална брзина повећана је на 14 миља на сат, а обавеза човека са црвеном заставом је укинута.
Тог новембра организована је свечана вожња од Лондона до Брајтона у част нових прописа. Тај догађај прерастао је у традицију која постоји и данас под именом London to Brighton Veteran Car Run, најстарију светску манифестацију посвећену старовременским аутомобилима. Сваке године на њој учествују возила произведена пре 1905. године, подсећајући на доба када је аутомобил био више чудо него превозно средство.
Иронија историје лежи у томе што је први закон о ограничењу брзине на свету донет у земљи која је била колевка индустријске револуције. Намера законодаваца била је да заштите људе од нове технологије, али је управо тај пропис постао симбол отпора променама. Данас, када државе широм света прописују ограничења брзине како би обуздале све бржа возила, мало ко се сећа времена када је највећа брига била да машина не претекне човека који корача испред ње са црвеном заставом у руци.