Има биљака које је човек припитомио пре него што је измислио писмо, градове и већину ствари које данас називамо цивилизацијом. Бундева је била ту много пре кувара, посластичара и бајки, као једна од древних биљака Новог света које су људи научили да гаје и чувају. Археолошки налази показују да је једна линија врсте Cucurbita pepo, из које потичу неке данашње бундеве и тикве, припитомљена у Мексику пре око 10.000 година. То је чини једном од најстаријих култивисаних биљака америчког континента. Касније је иста врста доживела још један процес припитомљавања у источном делу Северне Америке, пре око 5.000 година.
Људи који су је први гајили нису, наравно, знали да ће једног дана њен плод завршити на полицама супермаркета као знак јесени или на телевизијским екранима као кочија која се у поноћ претвара у бундеву. За њих је била нешто много конкретније: корисна биљка која је могла да обезбеди храну, а њене семенке су такође биле употребљиве. Временом су људи селекцијом мењали биљку, бирајући плодове који су им више одговарали. Бундева коју данас препознајемо није једна јединствена биљна врста у строгом ботаничком смислу. Име „бундева“ обухвата различите припитомљене представнике рода Cucurbita, међу којима су C. pepo, C. maxima и C. moschata.
Занимљиво је да је наша представа о бундеви као великој, наранџастој кугли прилично нова у односу на њену историју. У природи су постојале много разноврсније тикве, а човек је вековима бирао облике, величине и укусе који су му били корисни. Неке су гајене због меса, неке због семенки, а различите врсте рода Cucurbita давале су плодове који су могли бити мали, огромни, издужени, спљоштени или необичних боја. Ботаничарима је чак и данас реч „бундева“ практичнија него што је прецизна: у свакодневном говору под њом се подразумева читав низ различитих зимских тикви.
Када су Европљани стигли у Америку, нису открили само нови континент. Открили су и читав свет намирница које у Европи нису постојале. Бундева је убрзо ушла у њихову кухињу, а у енглеском језику појављује се реч pumpkin у XVII веку. Њена историја је занимљива готово колико и њена биологија: реч се повезује са старогрчким pepon, које је означавало зрелу дињу, преко латинског pepo и француског pompon, док је у енглеском облику добила завршетак -kin. Први познати запис речи pumpkin датира из 1664. године.
Убрзо је бундева добила још једну улогу: постала је симбол америчке јесени. У Новој Енглеској улазила је у кухињу на различите начине, од пита до других јела, а временом је почела да представља нешто веће од саме намирнице. Постала је слика жетве, села, породичног стола и живота који се, после летње журбе, враћа споријем ритму. Историчарка Синди От, која је написала књигу о културној историји бундеве у Америци, прати управо тај необичан пут: од древне биљке и хране до симбола америчке руралне прошлости и јесењег идентитета.
Потом је бундева ушла у бајку.
У верзији „Пепељуге“ коју је Шарл Перо објавио крајем XVII века, добра вила не тражи од Пепељуге злато, драго камење или већ готову кочију. Она јој каже да оде у башту и донесе бундеву. Празни њену унутрашњост, додирује је чаробним штапићем и обична бундева постаје раскошна позлаћена кочија. Шест мишева претвара се у коње, пацови у кочијаша, а гуштери у лакеје. Магија није могла да буде јаснија: од нечега што стоји у башти до нечега што води девојку у краљевски свет.
Тај избор није био случајан само у смислу бајковите маште. Бундева је већ била плод који је визуелно носио идеју преображаја. Изгледала је велико и раскошно, а изнутра је била празна након што се издуби. Могла је да постане посуда, лампа, украс или, у бајци, кочија. Чаробна моћ је зато имала један необичан ослонац у стварности: људи су заиста вековима користили плодове тикви као посуде и предмете за свакодневну употребу. Магија је само отишла неколико корака даље.
Потом је дошла још једна прича, овога пута мрачнија. Данас је готово немогуће замислити Ноћ вештица без издубљене бундеве са очима, носом и устима, осветљене свећом изнутра. Међутим, први jack-o’-lanterns нису били направљени од бундеве. У Ирској су се за такве лампе користиле репе, а слична традиција постојала је и у другим деловима Британских острва. Национални музеј Ирске чува чак и модел издубљене репе која је, према сведочењу особе која ју је предала музеју 1943. године, била типична за локалну традицију око 1900. године.
Бундева је у ту причу ушла тек када је традиција прешла Атлантик. Ирски и други досељеници донели су обичај резбарења поврћа у Северну Америку, где су пронашли нешто што је за тај посао било готово идеално: велику, мекшу и лакше обрадиву бундеву. Тако је репа уступила место бундеви, а једна стара европска традиција добила је ново лице.
Име jack-o’-lantern има сопствену причу. Повезује се са легендом о „Шкртом Џеку“, човеку који је успео да превари ђавола, али је на крају остао без места и на небу и у паклу. Према легенди, осуђен је да лута мраком са ужареним угљем који је ставио у издубљену репу. Тако је настао „Џек са фењером“. Прича је временом прешла из фолклора у обичај, а обичај је, након преласка у Америку, добио најпознатије могуће лице — наранџасту бундеву.
Тако је један плод током историје добио готово невероватан број живота. Прво је био биљка коју су људи припитомили у далекој прошлости. Потом је постао храна. У новим културама постао је знак јесени и жетве. У ирској традицији његова сродница, репа, постала је фењер за мртве и духове. У Америци је бундева преузела ту улогу. У бајци Шарла Пероа постала је кочија која траје до поноћи.
Можда је зато бундева једна од необичнијих биљака у људској култури. Многе намирнице имају историју, многе имају симболику, а неке су постале део књижевности. Бундева је успела да буде све то истовремено. Можемо је ставити у супу, испећи њене семенке, направити од ње питу, издубити је и ставити свећу унутра или је у дечјој причи претворити у кочију. Њена највећа магија, ипак, није у томе што се у поноћ враћа у бундеву. Она је у томе што је човек хиљадама година непрестано проналазио нове начине да јој промени улогу.
Од хране до предмета, од предмета до симбола, од симбола до бајке — бундева је прешла пут који је мало која биљка прешла. А можда је баш зато толико добро памтимо. На крају крајева, Пепељугина кочија није морала да буде од злата. Била је од нечега што је већ расло у башти. И управо је у томе била њена најбоља чаролија.