Када некоме данас кажемо да има 65 година, број више не звучи само као податак из матичне књиге. У већем делу света он носи читав пакет друштвених значења: пензија, престанак радног века, попусти за старије, здравствене категорије, „треће доба“. Као да је негде у природи записано да човек до 64. године припада свету рада, а од 65. прелази у неку другу животну категорију.
Није записано нигде. Број 65 није откривен у људском телу. Измислили су га људи.
Један од најважнијих тренутака у тој причи одиграо се у Немачком царству крајем 19. века, а у њему се појављује човек који је имао необичан таленат за историјске преокрете: Ото фон Бизмарк.
Канцелар уједињене Немачке није био човек кога бисмо данас замислили као пионира социјалне државе. Био је конзервативни аристократа, политичар који је знао да употреби и силу и маневар, а социјалистички покрет сматрао је озбиљном претњом постојећем поретку. Ипак, управо је његова влада осамдесетих година 19. века створила темеље система државног социјалног осигурања који ће касније постати модел за многе друге земље.
Бизмарк је 1883. увео здравствено осигурање за раднике, 1884. осигурање од повреда на раду, а 1889. старосно и инвалидско осигурање. Ово последње је посебно занимљиво. Бизмарков пензиони систем често се своди на једну реченицу: „Бизмарк је измислио пензију са 65 година.“
То није тачно.
У немачком систему из 1889. старосна граница била је 70 година. Тек много касније, у Немачкој и другим земљама, граница од 65 година постаће широко прихваћена. Али зашто је уопште изабрано 70?
Не зато што су немачки лекари открили да људско тело после 69. године више није способно за рад. Нити зато што је Бизмарк имао неку посебну теорију о идеалном тренутку за пензионисање. Број је био политичка и економска одлука у времену у којем је старост изгледала сасвим другачије него данас.
Немачка је била индустријска сила у успону. Градови су расли, фабрике привлачиле раднике, а радни односи постајали све безличнији. Човек који је некада радио у породичној радионици, на имању или у локалној заједници сада је могао да буде један од хиљада радника у фабрици. Повреда, болест или немогућност да се ради више нису били само породични проблем. Постали су политички проблем.
Истовремено, раднички покрет је растао, а социјалдемократија постајала све снажнија. Бизмарк је покушавао да сузбије социјалистичку политику репресијом, али је истовремено схватио нешто што ће обележити модерну Европу: ако држава жели да сачува постојећи поредак, понекад мора да понуди људима нешто што ће их убедити да тај поредак има смисла.
Социјално осигурање било је један од тих одговора. И ту долазимо до мале историјске ироније: човек који је покушавао да ослаби социјалистички покрет помогао је да се изгради један од темеља модерне социјалне државе.
Бизмарков систем није био данашња пензија у смислу у којем је већина људи замишља. Није значио да сваки човек са навршених 70 година једноставно престаје да ради и добија новац од државе. Била је реч о систему осигурања који се финансирао доприносима радника, послодаваца и државе, а право на старосну пензију било је повезано са уплатама и условима система.
И постоји још један детаљ због којег прича о „Бизмарку и 65 година“ звучи још чудније.
Када је систем уведен, просечан животни век био је знатно краћи него данас. Али ту треба бити опрезан: просечан животни век при рођењу није исто што и очекивани животни век човека који је већ доживео 70 година. Висока смртност новорођенчади и деце снажно је спуштала просек. Ипак, суштина остаје: друштво 19. века није имало демографску структуру данашњег света, нити је велики број људи деценијама живео након изласка из радног односа.
Пензија је зато била много више осигурање од краја радне способности него оно што је данас постала: дугачка животна фаза. А онда се у причи појављује број 65.
Он није Бизмарков изум. У Сједињеним Државама, Закон о социјалном осигурању из 1935. поставио је 65 година као почетну старосну границу за пензионе бенефиције. Тај број је имао историју и пре тога, а немачки систем је у међувремену био мењан. Али током 20. века 65 се проширио као својеврсни међународни језик старосног пензионисања.
И тако се догодила необична ствар. Један административни број почео је да личи на биолошку чињеницу. Нико не остари тачно у поноћ између 64. и 65. рођендана. Не постоји хормон који се активира тог јутра, нити орган који добија обавештење да је време за пензију. Људи су са 65 година могли да буду потпуно различитог здравља, способности, интересовања и животних околности.
Али држави је био потребан број.
Системи пензионог осигурања морају да знају ко има право на шта. Компаније морају да планирају радну снагу. Пензиони фондови морају да израчунавају обавезе. Статистика мора да разврстава становништво. Друштво је зато сложену, постепену и индивидуалну појаву — старење — претворило у категорију која се може уписати у табелу.
И ту се мења и значење саме старости.
У многим традиционалним друштвима године су могле да буду извор ауторитета. Старешина је био стар јер је преживео, памтио, знао родослове, обичаје, земљу, односе међу људима. У политичким системима старост је понекад била повезана са искуством и правом да се одлучује. Римски senatus потиче од латинског senex — старац. Сам назив институције у чијем су средишту били најугледнији политички људи носио је у себи идеју старости.
Наравно, то не значи да су древна друштва била рај за старе људе. Сиромаштво, болест, ратови и тешки услови живота могли су старост да учине веома суровом. Али постојала је једна важна разлика: старост није нужно значила повлачење из друштвене улоге.
Модерно индустријско друштво постепено је почело да раздваја живот на фазе: детињство, школовање, рад, пензију. А онда је старост добила и своју административну границу.
Што је још занимљивије, граница се нашла под притиском сопственог успеха.
Медицински напредак, хигијена, исхрана, вакцинација, антибиотици, бољи услови рада и животни стандард довели су до драматичног продужења живота. Оно што је некада било релативно кратко раздобље после престанка рада сада може да траје двадесет, тридесет, па и више година.
Другим речима, човечанство је продужило живот, али није истом брзином променило институције које су настале када је живот био краћи. Данас зато све чешће говоримо о „старењу становништва“, као да је реч о проблему који се појавио ниоткуда. У стварности, то је и последица једног од највећих успеха модерне цивилизације: људи дуже живе, деца чешће преживљавају детињство, а породице имају мање деце.
Према Уједињеним нацијама, број људи старијих од 65 година у свету порастао је са око 260 милиона 1980. на 761 милион 2021. године. До 2050. њихов број би могао да достигне око 1,6 милијарди. Удео људи старијих од 65 година у светској популацији тада би могао да буде око 16 одсто.
То више није питање једне пензионе политике. То је питање како ће изгледати друштво у којем старост више није кратак завршетак живота, већ његов велики део.
Човек је вековима покушавао да живи дуже. Када је то коначно почело да му полази за руком, морао је да измисли читав систем правила како би објаснио шта да ради са тим додатним годинама. Бизмарк није измислио старост са 65. Није чак ни поставио пензиону границу на 65. Али је помогао да се отвори пут ка свету у којем ће држава почети да одређује када човек више није само човек који стари, већ „старији грађанин“ са одређеним правима, обавезама и статусом.
И зато је 65+ много више од броја. То је једна од граница које је цивилизација нацртала преко људског живота.
Само што живот, као и обично, није прочитао правилник.
Иначе, Бизмарков закон о старосном и инвалидском осигурању из 1889. предвиђао је старосну границу од 70 година, а не 65. Бизмарк је тада имао 74 године. Његов систем није био поклон државе без услова, већ осигурање засновано на доприносима радника, послодаваца и државе. Амерички Закон о социјалном осигурању из 1935. поставио је 65 година као старосну границу за пензионе бенефиције, што је помогло да овај број постане дубоко укорењен у модерној представи о пензији. Римски назив senatus повезан је са латинском речју senex, „старац“, што добро показује колико су некадашње представе о старости могле бити повезане са ауторитетом. Данас Уједињене нације користе 65 година као једну од уобичајених статистичких граница за дефинисање старијег становништва, али старост, наравно, није биолошки прекидач који се активира на тај рођендан.
Зато се 1. октобра, на Међународни дан старијих особа, не обележава само старост, већ и питање како ће друштво које је успело да продужи људски живот научити да га другачије распореди.