Почетком 20. века свет је имао један велики индустријски проблем. Телефони, електрични уређаји и нове технологије шириле су се брже него што су постојећи материјали могли да прате. Метали су били скупи, природни материјали ограничени, а индустрија је тражила нешто што би било издржљиво, јефтино и лако за обликовање. Одговор није дошао из рудника, шуме или природе. Дошао је из лабораторије. 1907. белгијско-амерички хемичар Лео Бекеланд створио је материјал који ће променити свакодневни живот човека. Назвао га је бакелит.
У тренутку када је представљен, бакелит је изгледао као материјал будућности. Био је чврст, отпоран на топлоту и није проводио електричну струју. За разлику од природних материјала, могао је да се производи у великим количинама и обликује у готово бескрајан број предмета. Његова примена брзо се проширила: од телефонских кућишта и радио апарата, преко прекидача и електричних компоненти, до накита, кухињских предмета и играчака. Свет је добио нешто што раније није имао – материјал створен по људској замисли, а не само прилагођен из природе.
+9 није био човек који је случајно ушао у историју. Пре бакелита већ је био познат као проналазач фотографског папира Velox, који је продао компанији Eastman Kodak Company за значајну суму новца. Али његов највећи утицај дошао је из једног питања које је изгледало веома практично: да ли човек може створити нови материјал који ће заменити природне сировине? Одговор је био бакелит – прва потпуно синтетичка пластика у историји.
Убрзо је настао читав нови свет предмета. Бакелит је постао симбол модерности. У домовима двадесетих и тридесетих година прошлог века радио апарат од бакелита није био само уређај. Био је знак да је породица део новог технолошког доба. Телефон од бакелита представљао је повезаност. Електрични прекидачи од овог материјала били су део невидљиве инфраструктуре модерног живота. Човек је почео да живи окружен стварима које нису постојале у природи, већ су настале захваљујући људској машти и хемији.
Али управо ту почиње најзанимљивији део приче. Бакелит сам по себи није био исти тип пластике који данас испуњава океане и депоније. Био је термореактивни материјал, изузетно стабилан и тешко разградив. Али његов успех отворио је врата читавој индустрији синтетичких материјала. После њега дошле су нове врсте пластике које су биле још јефтиније, лакше и погодније за масовну производњу. Свет је ушао у доба једнократних предмета, амбалаже и производа који су постали део свакодневице.
И ту се налази велики парадокс бакелита, јер када је створен, није био симбол проблема. Био је симбол решења. Представљао је напредак, ослобађање од ограничених природних ресурса и могућност да технологија побољша живот људи. Нико није могао у потпуности да предвиди како ће се развој пластике у наредном веку одразити на животну средину. Као и многи велики изуми, бакелит није био ни добар ни лош сам по себи. Он је био алат. А права прича увек почиње питањем шта људи ураде са оним што су створили.
И данас, више од једног века после његовог настанка, бакелит се посматра као историјска прекретница. У музејима стоје стари телефони и радио апарати направљени од тог материјала, као сведочанство времена када је човек први пут закорачио у свет синтетичких материјала. Али истовремено, он нас подсећа на једну важну лекцију о напретку: сваки велики изум носи и могућности и последице које његови творци можда не могу да виде.
Можда је зато прича о бакелиту толико важна, јер није само прича о једном материјалу. То је прича о човечанству које је први пут направило нешто што природа није створила, о човеку који је добио моћ да ствара нове светове, и о питању које је после тога постало неизбежно: ако можемо да створимо нешто што никада није постојало — да ли увек знамо шта ћемо тиме створити?