Када је америчка влада 1867. године купила Аљаску од Русије, део америчке јавности није баш био одушевљен. Територија је била огромна, хладна, удаљена и, из перспективе тадашњег Вашингтона, прилично непрактична. Новинари и политички противници државног секретара Вилијама Сјуарда, који је уговор изгурао, подсмевали су се куповини. Један од најпознатијих назива био је „Сјуардова лудост“ (Seward’s Folly), а Аљаску су називали и „Сјуардовом леденом кутијом“.
Сјуард, међутим, није купио малу парцелу негде на северу. Купио је око 1,5 милиона квадратних километара територије — више него што данас износи Француска, Немачка, Шпанија и Италија заједно. Цена је била 7,2 милиона долара, односно око 4,74 долара по квадратном километру. Ако се цена пребаци на стару америчку меру површине, испада око 2 цента по акру.
Уговор је потписан 30. марта 1867, а формална примопредаја обављена је 18. октобра исте године, када је руска застава спуштена у Ситки, а америчка подигнута. Тај дан се данас обележава као Дан Аљаске.
У тренутку куповине, међутим, нико није могао да зна колико ће та огромна северна територија заправо вредети. Америка је добила лед, шуме, планине, реке и огромне просторе у којима је живело релативно мало становника. Велики део америчке јавности није видео нарочиту економску корист. Русија је, са друге стране, имала своје разлоге да прода.
Руска Аљаска била је скупа за одржавање, удаљена од главног дела царства и тешко брањива. Русија је већ била у лошим односима са Великом Британијом, а после Кримског рата 1853–1856. страх од новог сукоба није био без основа. Ако би у неком будућем рату Британија заузела Аљаску, Русија би могла да изгуби територију без икакве надокнаде. Продаја Америци зато није била само питање новца већ и геополитичка одлука.
Постоји, међутим, један детаљ који је посебно занимљив: злато није било оно што је Русија продавала Америци. Велика златна грозница доћи ће касније и потпуно ће променити начин на који Американци гледају на Аљаску.
Године 1896. откривено је злато у области Клондајка, у суседном канадском Јукону, а вест се следеће године проширила светом. Хиљаде људи кренуле су на север у потрази за богатством. Убрзо су откривена и значајна налазишта на самој Аљасци. Градови су расли готово преко ноћи, бродови су били препуни људи који су веровали да их на северу чека богатство, а продавци опреме често су зарађивали више од самих копача злата.
Ту се јавља једна од најбољих иронија целе приче. Људи који су се подсмевали куповини Аљаске нису морали дуго да чекају да се у њој појави нешто што су могли да разумеју: злато.
Међутим, злато је било тек почетак.
Аљаска је временом открила и огромне залихе других природних богатстава. Посебно је важна била нафта. Године 1968. откривено је огромно налазиште у области Прадхо Беј на северној обали Аљаске. Производња је почела 1977, након изградње Трансаласког нафтовода дугог око 1.287 километара, који је повезао арктичка нафтна поља са луком Валдиз.
Одједном је она „ледена кутија“ постала један од најзначајнијих америчких природних ресурса.
Постоји још једна занимљивост коју често заборављамо када говоримо о овој куповини: Аљаска није одмах постала америчка држава. Деценијама је имала различите облике територијалне управе. Тек је 3. јануара 1959. године примљена у Унију као 49. америчка држава.
Тиме је Америка добила нешто што данас изгледа готово невероватно: највећу савезну државу по површини. Аљаска је толико огромна да би у њу, по површини, могло да стане неколико великих европских држава.
Ипак, најлепши део ове приче није у томе што је Америка купила Аљаску јефтино. Историја не функционише као продавница у којој на крају године добијете рачун и сазнате колико сте добро прошли.
Прави парадокс је у нечему другом. Када је Америка куповала Аљаску, куповала је територију чију будућу вредност готово нико није умео да замисли. Када су се појавили злато, нафта и друга богатства, свима је одједном било јасно да је то била „добра куповина“.
Историја, као и обично, има прилично добар смисао за иронију. Људи су се смејали човеку који је купио лед. Испоставило се да је лед био само амбалажа.