Нико није могао да докаже да је руски цар. Још важније, нико није могао ни да докаже да није. У другој половини XVIII века, када су вести путовале брзином коња, а гласине много брже, понекад је и сама сумња била довољна да промени ток историје.
Неколико година раније Русија је преживела дворски удар. Цар Петар III, супруг будуће Катарине Велике, владао је свега неколико месеци пре него што је свргнут. Званично је умро у заточеништву. Незванично, приче о његовом спасавању наставиле су да круже Европом. Говорило се да је побегао, да се негде скрива и да само чека прави тренутак да се врати на престо.
Такве приче нису биле необичне у времену у којем су људи често располагали са више гласина него чињеница. Без фотографија, телеграфа и савремених личних докумената, идентитет је понекад почивао више на туђем уверењу него на доказу.
Управо тада се у Црној Гори појавио непознати човек. Није стигао са свитом, није носио царске инсигније и није имао писма која би потврдила његов идентитет. Ни његово порекло није било сасвим јасно. Помињало се да је био исцелитељ који је лутао Балканом, надничар или човек који је дошао из Далмације или Херцеговине.
Звао се Шћепан. О њему се поуздано знало врло мало, што је вероватно било довољно да се о њему почне причати много.
Најнеобичније је било то што Шћепан није радио оно што би човек очекивао од самозванца. Није окупљао људе око себе тврдећи да је руски цар, није показивао измишљене повеље и није покушавао да убеђује свакога кога сретне. Само није порицао причу која је почела да се шири.
Из села у село преносила се вест да је човек који се појавио у Црној Гори заправо Петар III, руски владар који је неким чудом избегао смрт.
Данас таква прича делује готово невероватно. У тадашњој Црној Гори, међутим, имала је сасвим другачију тежину. Русија није била само далека велика сила, већ православно царство од којег су се очекивали помоћ, заштита и подршка у сталном сукобу са Османским царством. Ако је човек пред њима заиста био руски цар, његов долазак није представљао необичну епизоду, већ могући преокрет судбине читаве земље.
Нису сви поверовали. Племенски главари су сумњали, свештеници су постављали питања, а део људи био је уверен да је реч о преваранту. Проблем је, међутим, био у томе што сумња није успевала да га уклони.
Напротив, временом је почела да му даје снагу. Питање више није гласило: „Да ли имамо доказ да је он Петар III?“ Постало је много опасније: „А шта ако је заиста он?“
Ако јесте, ко ће преузети одговорност што је одбацио руског цара? Ако није, истина ће се пре или касније открити. До тада је можда било сигурније понашати се као да би гласина могла бити истинита.
Тако је Шћепан Мали постепено стекао власт која није почивала на јасном пореклу, наследном праву или убедљивом доказу. Њена основа била је неизвесност.
И док су други расправљали ко је он, Шћепан се бавио нечим много конкретнијим. Покушавао је да заустави крвну освету, мирио завађена племена и настојао да уведе више реда у земљу која је деценијама живела између племенских ауторитета, локалних сукоба и сталног притиска великих сила.
Иронија је готово савршена: земљом у којој су људи добро знали порекло сваке породице почео је да управља човек чије сопствено порекло нико није умео поуздано да утврди.
Причу више није било могуће задржати у границама Црне Горе. Млетачка република пажљиво је пратила необичног владара, док је Османско царство са све већом забринутошћу посматрало његов утицај. У Санкт Петербургу су знали да човек у Црној Гори није покојни Петар III, али проблем више није био само у једном самозванцу. Чињеница да је један део Црне Горе био спреман да прихвати ту причу претворила је локалну необичност у дипломатско питање.
Шћепан Мали владао је неколико година, довољно дуго да остави траг, али не и довољно дуго да мистерија буде разрешена.
Године 1773. убијен је у завери за коју већина историчара сматра да је била повезана са Османским царством. Његовом смрћу нестала је и последња прилика да се са сигурношћу утврди ко је човек који је годинама успевао да влада земљом без јасног идентитета.
Можда је, ипак, управо то погрешно питање.
Шћепан Мали није остао упамћен зато што је убедљиво доказао да је цар. Његова прича је необична из супротног разлога: показао је колико мало понекад треба да би гласина постала политичка стварност.
У времену без фотографија, брзих комуникација и поузданих начина провере идентитета, људи су морали да одлучују на основу онога што су чули, онога што су желели да буде истина и онога чега су се плашили.
Зато је најзанимљивији део приче можда управо онај у којем нико није био сигуран. Није било неопходно да сви верују да је Шћепан Петар III. Довољно је било да довољан број људи помисли да би то могло бити истина.