Данас кишни мантил делује као један од најобичнијих предмета на свету: навучете га, затворите патент и наставите да ходате док киша покушава да вас претвори у сунђер. Почетком XIX века ситуација је била много непријатнија. Људи су имали кишобране, али кишобран штити главу и део тела док руке остају заузете, а одећа испод њега и даље може да покисне. Требало је направити нешто што ће човека претворити у покретни кров.
Шкотски хемичар Чарлс Макинтош пронашао је 1823. године решење које је било једноставно по идеји, али прилично непријатно у пракси. Његова идеја била је да између два слоја тканине постави слој гуме растворене у нафти. Тако је добио материјал кроз који вода није могла лако да продре. Неколико година касније почела је производња водоотпорних капута који ће постати познати као макинтоши.
Проблем је био што је нови материјал имао једну особину коју савремени произвођачи кишне одеће вероватно не би ставили на рекламни плакат: смрдео је.
Растворена гума и хемијски растварачи нису баш мирис луксузне гардеробе. Рани макинтоши могли су да буду крути, лепљиви и непријатног мириса, нарочито по топлом времену. А када би температура порасла, материјал је могао да омекша. Када би било хладно, постајао је крући. Дакле, човек је коначно добио капут који га штити од кише, али је морао да прихвати чињеницу да капут понекад има сопствену климу.
Ипак, изум је био револуционаран. Уместо да се боре са кишом кишобраном, људи су сада могли да носе целу водоотпорну површину на себи. Макинтош је нарочито брзо прихваћен међу војницима, морнарима, путницима и радницима који су велики део дана проводили напољу. Водоотпорна одећа више није била луксузни хир, већ практична технологија.
Постојао је, међутим, још један проблем: како сашити нешто водоотпорно?
Ако пробушите водоотпорни материјал иглом, направили сте малу рупу кроз коју вода може да прође. Зато су произвођачи морали да решавају и шавове, спајање слојева и трајност материјала. Макинтош је тако постао пример једне важне лекције у технологији: није довољно направити материјал који решава проблем; морате решити и све ситнице које настају када тај материјал покушате да претворите у стварни предмет.
Чарлс Макинтош није, иначе, био неки случајни проналазач који је једног јутра одлучио да направи кабаницу. Био је озбиљан хемичар и један од људи који су радили на примени нових хемијских процеса у индустрији. Његов експеримент са гумом и растварачима био је део ширег таласа индустријске револуције у којем су хемичари покушавали да природне материјале претворе у нешто што ће бити корисније, трајније и исплативије.
Макинтошев патент из 1823. године зато није важан само због кишног мантила. Он показује како је индустријска револуција изгледала у свакодневном животу: неко узме материјал који постоји у природи, промени му својства и одједном добијете предмет који људи до тада нису могли ни да замисле.
Наравно, људи су убрзо почели да користе назив макинтош као општу реч за такав тип капута. Презиме је тако прешло из биографије једног шкотског хемичара у реч коју су људи користили за одећу која их штити од кише. Слично као што су нека друга презимена временом постала називи предмета, брендова или технологија, Макинтош је постао врста одеће.
И ту долазимо до једне занимљиве језичке забуне. Назив се често пише Mackintosh, али се у енглеском језику користи и облик macintosh за кишни мантил. Данашњи бренд Mackintosh наставља ту традицију, али није исто што и „било који макинтош“ у историјском смислу. Једно је име произвођача, друго је постало општи назив за врсту водоотпорног капута.
Макинтош је временом доживео и технолошку еволуцију. Природну гуму и старе раствараче постепено су заменили различити синтетички материјали и савремени премази. Данашњи кишни мантили могу бити лагани, прозрачни, савитљиви и готово без мириса. Човек може да стоји на киши пола сата и да не изгледа као да је управо изашао из лабораторије у којој се просула гума.
Али први макинтош није имао тај луксуз. Он је био тежак, незгодан, понекад лепљив и мирисао је на хемију. Ипак, радио је оно због чега је направљен: држао је кишу напољу.
И ту је мала историјска иронија. Данас добар кишни мантил примећујемо тек када почне киша. Макинтош је пре скоро два века био толико необичан да је сам материјал био чудо. Људи су први пут добили могућност да обуку нешто што се практично претвара у водоотпорну баријеру око њиховог тела.
Цена напретка била је мирис.
Макинтош је тако један од оних изума који савршено показују како технологија стварно настаје. Не долази готова, савршена и елегантна. Прво буде чудна, тешка, непријатна и вероватно мало смрдљива. Онда је људи усавршавају све док једног дана не заборавимо да је икада било другачије.
Први кишни мантил није био модни детаљ. Био је хемијски експеримент који сте могли да обучете.
И, што је најважније, када је почела киша – експеримент је радио.