У ратовима обично постоји један мали проблем са добрим плановима: противник није прочитао план. Поморске битке XVIII века биле су посебно осетљиве на ту околност. Огромни једрењаци са десетинама топова нису били баш направљени за импровизацију. Брод од неколико хиљада тона није нешто што окренете као аутомобил кад схватите да сте промашили скретање. Зато је поморска тактика тог доба волела ред, формацију и дисциплину.
Најважнија од тих правила била је линија бојног поретка: бродови се поређају један иза другог, тако да цела флота делује као једна огромна плутајућа артиљеријска машина. Свако има своје место, свако зна кога прати и кога штити. Теорија је била лепа, прегледна и математички уредна. Практичан проблем био је што се све то дешавало усред мора, ветра, дима, таласа и непријатељских топова.
Кампердаунска битка 11. октобра 1797. године почела је управо тако. Британски адмирал Адам Данкан током већег дела године држао је под блокадом холандску флоту у Ден Хелдеру, док је Батавијска Република, тесно повезана са револуционарном Француском, била британски непријатељ. После месеци блокаде Данкан је 3. октобра отпловио у Јармут ради попуне залиха и поправки. Холанђани су искористили његово одсуство и изашли на море. Британски осматрачи су послали вест за њим, а Данкан је одмах кренуо назад.
Ту постоји и мала историјска замка коју је боље оставити отвореном него је решити лепшом причом. У литератури се као гласник најчешће наводи најамни резач Black Joke, али постоје извори који ту улогу приписују другим малим бродовима, пре свега Active и Speculator. Краљевски поморски музеј у Гриничу на својим страницама наводи Black Joke, али истовремено савремена историографска обрада бележи да идентитет тог гласника није сасвим поуздано утврђен. Зато је сигурније рећи да је до Данкана стигло упозорење да су Холанђани изашли на море.
Ујутру 11. октобра две флоте су се угледале око 18 миља од холандске обале. Холанђани су већ били у уредној линији бојног поретка. Њихов командант, вицеадмирал Јан Вилем де Винтер, имао је предност положаја и још једну ствар која је Данкану прилично кварила расположење: обала је била близу, а холандски бродови могли су да потраже сигурност у плићој води.
Данкан је у почетку покушавао да успостави сопствену формацију. То је било разумно. Британска морнарица је деценијама учила своје капетане да се линија не напушта без доброг разлога. Али сада је постојао добар разлог: ако буде предуго сређивао сопствену флоту, могао је да гледа како противник полако одлази у плитку воду.
Данкан је зато променио план. Уместо да чека савршено постројену линију, наредио је бродовима да крену према противнику и нападну га. Прво је покушао да задржи брже бродове како би сустигли спорији, затим је покушао поново да успостави линију, а онда је одустао од тог покушаја и наредио целој флоти да се окрене ка Холанђанима. Бродови су добили наређење да сами пронађу противника и нападну га.
И ту је почео проблем са комуникацијом. Британска флота није имала радио-везу, наравно, него систем заставица и сигнала. Тај систем је био пажљиво осмишљен, али је имао једну незгодну особину: морали сте да видите сигнал. А 11. октобра видљивост није била идеална. Неки бродови су још користили старије кодове, сигнали су се брзо смењивали, а формација се кретала ка непријатељу. Данканова намера била је довољно јасна у суштини – напад – али не и увек у детаљима.
Резултат је био да се британска линија није развила у савршену линију. Раздвојила се у две лабаве групе које су јуриле према холандској формацији. Једна, предвођена Данканом на Venerable-у, кренула је ка холандском центру и заставном броду Vrijheid. Другу је водио вицеадмирал Ричард Онслоу на Monarch-у, усмеравајући своје бродове према холандском зачељу.
Постоји и чувена прича о капетану Џону Инглису са Belliqueux-а, коме су бројни сигнали толико дозлогрдили да је бацио сигналну књигу на палубу и, у суштини, одлучио да више нема шта да се чита него да треба ићи право у борбу. Та епизода се појављује у каснијим описима битке и лепо показује колико су наређења била збуњујућа, али је треба третирати као сведочанство које нам је сачувала историографија, а не као документовану стенограмску реченицу са палубе.
Са становишта уредне тактике, британска флота је у том тренутку изгледала прилично неуредно. Са становишта резултата, почела је да ради нешто веома корисно.
Две британске групе удариле су у холандску линију са различитих страна. Уместо да Холанђани остану компактна артиљеријска целина, њихова формација је почела да се распада на више одвојених борби. Посебно је холандско зачеље остало изложено, па је део британских бродова могао да нападне противника у условима бројчане и тактичке предности. Америчка морнаричка стручна литература управо Кампердаун наводи као пример преласка од круте линије бојног поретка ка агресивнијој употреби две колоне за пробијање непријатељске линије.
Парадокс је био утолико занимљивији што је британска флота само неколико месеци раније прошла кроз озбиљну побуну морнара у Спитхеду и Нору. Британска морнарица је буквално покушавала да се избори са сопственим људима док је истовремено морала да ратује са Француском и њеним савезницима. Данкан је у битку ушао са флотом која је недавно прошла кроз озбиљну кризу дисциплине, а сада је од тих истих људи тражио да под тешком ватром изврше сложен напад. Извели су га.
До краја битке Британци су заробили 11 холандских ратних бродова, укључујући девет бродова линије и две фрегате, без губитка сопственог брода. Али победа није била ни близу безболне. Званични британски поврати бележе 203 погинула и 622 рањена; касније су процене, засноване на средствима прикупљаним за помоћ рањенима и породицама погинулих, давале и више бројке. Холандски губици били су такође тешки: 540 погинулих и 620 рањених, уз хиљаде заробљених.
Најжешћа борба водила се око холандског заставног брода Vrijheid. Данканов Venerable провео је дуго под ватром тог брода, а у борби је Данканова застава оборена када је оштећен јарбол. Морнар Џек Крофорд попео се и причврстио заставу за остатак јарбола, што је касније постало један од најпознатијих британских призора са Кампердауна. Крофорд је убрзо постао национални херој.
На крају је Vrijheid био толико оштећен да више није могао да настави борбу. Де Винтер је заробљен и одведен на Venerable. Овде је, међутим, важно не препричати једну чувену слику као дословни запис догађаја. На каснијој представи предаје видимо де Винтера како пружа мач Данкану, али је сам де Винтер касније написао да му мач није предао. Према његовом сведочењу, Данкан га је дочекао пруженом руком и пожелео му да се добро опорави после битке. Другим речима, чувена сцена са мачем вероватно је више историјска уметност него стенограм последњег минута битке.
И баш ту прича постаје занимљивија, а не мање занимљива. У тренутку када су две флоте биле обавијене димом, када су јарболи падали у море, а сигнали се губили у лошој видљивости, савршена формација престала је да постоји. Оно што је остало били су капетани који су морали да разумеју намеру свог адмирала и посаде које су морале да знају шта да раде када више ништа није изгледало онако како је изгледало на плану.
Данканова победа зато није била победа над дисциплином, нити доказ да правила не вреде. Напротив. Британски успех почивао је на обученим посадама, искусним капетанима, бољој способности маневрисања и способности да се наређење „нападни“ спроведе чак и када се његова прецизнија верзија изгуби негде између заставица, дима и таласа.
Британска јавност је победу дочекала одушевљено. Данкан је 20. октобра постао виконт Данкан од Кампердауна и барон Данкан од Лундија, а краљ Џорџ III желео је лично да га упозна. Краљ је потом наградио и људе који су се налазили на сасвим другој страни британске дисциплине: 180 морнара осуђених због учешћа у побуни у Нору добило је помиловање. Победа флоте тако је донела слободу и неким људима које је та иста флота само неколико месеци раније третирала као побуњенике.
Кампердаун зато није прича о томе да правила ништа не вреде. То би било превише једноставно. Правило је постојало са добрим разлогом: флота од шеснаест бродова линије морала је да буде организована ако је желела да употреби своју ватрену моћ. Али правило је било средство, а не циљ. Када је Данкан схватио да му уредна линија више не даје прилику да стигне противника пре него што се овај склони у плићак, променио је начин на који ће је употребити.
И тако су тог 11. октобра 1797. године велики британски једрењаци кренули у две несавршене групе према уредно постројеним Холанђанима. Сигнали нису увек стизали како је требало, формација није изгледала као на цртежу, а један капетан је, ако је веровати каснијем сведочанству, у једном тренутку једноставно спустио сигналну књигу.
А онда су сви кренули. И то је било довољно.