Сваког 11. октобра обележава се Међународни дан девојчица, један од оних међународних дана који на први поглед делују као да су настали да би календар имао још један датум. Заправо, иза њега стоји прилично озбиљна идеја: девојчице широм света и даље се суочавају са препрекама које дечаци често немају, од ограниченог приступа образовању и здравственој заштити до дечјих бракова, насиља, економске зависности и притиска да им се животна улога одреди пре него што уопште стигну да је саме изаберу.
Уједињене нације су 2011. године прогласиле 11. октобар Међународним даном девојчица, на иницијативу Канаде, а први пут је обележен 2012. године. Идеја није била да се направи још један симболичан празник, већ да се пажња усмери на једноставну чињеницу: оно што девојчица добије или не добије током детињства може одредити читав њен живот. Образовање, на пример, није само школа. Оно може значити могућност да сама зарађује, да касније сама одлучује о браку и деци, да препозна насиље и да има изборе које претходне генерације нису имале.
Историја је, наравно, дуго функционисала по нешто другачијем правилу. У многим друштвима пол детета одређивао је његову будућност готово пре него што би научило да говори. Син је могао бити наследник, власник, војник или будући владар. Ћерка је често била посматрана као будућа супруга и мајка, а њен брак као породична, имовинска или политичка инвестиција. Постојали су изузеци, наравно, али управо зато што су били изузеци, историја их је толико добро запамтила.
Један од најбољих примера долази из Енглеске XVI века. Хенри VIII није своје ћерке Марију и Елизабету једноставно одбацио зато што су биле жене. Проблем је био политички и династички: краљ је желео мушког наследника који би обезбедио наставак династије Тјудор. У времену када се способност жене да самостално влада доводила у питање, мушки наследник сматран је сигурнијом опцијом.
Хенри је на крају добио сина. Едвард VI наследио је престо после очеве смрти, али је умро са само петнаест година. После њега је на престо кратко стигла Џејн Греј, а затим Хенријева ћерка Марија I. После Марије, 1558. године, круну је добила друга Хенријева ћерка – Елизабета.
Ту историја почиње да се супротставља очевим плановима. Елизабета је као дете била све само не очигледна будућа краљица. После пада њене мајке Ане Болен, проглашена је ванбрачном и уклоњена из наследног реда. Њен положај се мењао са политичким приликама на двору. Ипак, добила је изванредно образовање. Учила је латински, грчки, француски и италијански, изучавала историју, реторику, филозофију и теологију. Њен учитељ Роџер Ашам био је задивљен њеним способностима и забележио је да је учила са изузетном лакоћом.
Још занимљивије, Елизабета је била свесна колико је њен пол политички проблем. Када је постала краљица, није покушала да се претвара да тај проблем не постоји. Напротив, пажљиво је градила сопствени политички имиџ, користећи симболе, говоре, одећу и церемоније како би показала да женственост не мора да значи политичку слабост. У чувеном говору војсци у Тилберију 1588. године, уочи очекиване шпанске инвазије, рекла је да има „срце и стомак краља“. Није тврдила да није жена; управо супротно, користила је сопствени идентитет да покаже да женски пол сам по себи не одређује способност за владање.
Владала је готово 45 година. За то време Енглеска је преживела верске сукобе, ратовала са Шпанијом, поразила Шпанску армаду и ојачала своју поморску моћ, док је њено раздобље касније постало познато и по изузетном културном процвату. У њено време стварали су Шекспир и други писци који ће касније постати део светског књижевног канона.
Човек који је толико желео сина тако је добио нешто што није могао да планира: ћерку која ће владати дуже од његовог сина и оставити огроман траг у енглеској историји. Елизабета, наравно, није доказ да су девојчице „боље“ од дечака. Такав закључак би само заменио једну бесмислену предрасуду другом. Њена прича показује нешто много важније: пол детета није биографија. Не говори нам колико ће неко бити паметан, храбар, талентован, успешан или користан друштву. То може показати само живот који том детету буде омогућено да проживи.
Историја је пуна сличних обрта. Марија Кири је у младости радила као гувернанта како би финансирала сопствено образовање, пре него што је постала прва жена добитница Нобелове награде и једина особа која је добила Нобелову награду у две различите природне науке — за физику 1903. и хемију 1911. године. Ада Лавлејс, ћерка песника Џорџа Гордона Бајрона, живела је у XIX веку, када је мало ко могао да замисли жену као пионира рачунарске науке. Њене белешке уз Бебиџову аналитичку машину садржале су алгоритам који се често описује као први рачунарски програм. Није имала рачунар на којем би га покренула — машина никада није била довршена — али је идеја већ постојала на папиру.
У томе је суштина 11. октобра. Међународни дан девојчица не постоји зато што су девојчице нека посебна врста људи којој треба свечани календарски дан. Постоји зато што је превише генерација одрастало у системима који су им унапред објашњавали шта смеју, шта не смеју и шта ће једног дана бити. Девојчица која не добије школу можда никада неће добити прилику да постане научница. Девојчица која је приморана на рани брак можда никада неће добити прилику да сама изабере свој живот. Девојчица којој се од детињства говори да су неке професије „за мушкарце“ можда никада неће сазнати да је могла бити изузетна у нечему што јој нико није дозволио да покуша.
Зато је можда најважније питање овог дана врло једноставно: шта ће ова девојчица постати? Историја нам је већ дала довољно одговора да знамо колико је опасно одговарати уместо ње. Хенри VIII је мислио да му за будућност треба мушки наследник. Добио га је. Едвард VI је умро млад. Његове две полусестре наследиле су круну, а Елизабета је потом владала дуже од четири деценије и постала једна од најпознатијих личности енглеске историје.
Историја ту има свој тихи ударац: понекад највећа грешка није у томе што смо погрешно проценили дете, него што смо унапред одлучили да знамо шта оно може да постане.